RS51142B - Primena antagonista il-23 i il-17 za lečenje autoimunog okularnog zapaljenskog oboljenja - Google Patents

Abstract

Antagonist IL-17 za primenu u lečenju pacijenta sa autoimunim okularnim zapaljenskim obolenjem (AOID).Prijava sadrži još 99 patentnih zahteva.

Description

OBLAST TEHNIKE

[0001]Predmetni pronalazak se uopšteno odnosi na modulaciju imunog odgovora u oku. Prvenstveno, pronalazak se odnosi na primenu antagonista interleukin-23 (IL-23) i/ili interleukin-17 (IL-17) za lečenje autoimunog okularnog zapaljenskog obolenja.

STANJE TEHNIKE

[0002]Okularno zapaljensko obolenje (Ocular inflammatorv disease (OID)) je opšti izraz koji obuhvata veliki broj obolenja i stanja u kojima zapaljenje utiče na oko ili okolno tkivo. Dijagnostički naziv koji je dat OID-u je po pravilu zasnovan na lokaciji okularnog zapaljenja. Na primer, uveitis je zapaljenje u uvealnom traktu; skleritis je zapaljenje beonjače, pars planitis je zapaljenje pars plana, i tako dalje. OID izaziva bol, iritaciju, i suzenje, i može rezultovati gubitak vizualne funkcije. Na primer, uveitis je treći vodeći uzrok slepila u razvijenim zemljama. OID može biti uzrokovan infekcijom, malignacijom, izlaganju toksina, kao odgovor na operaciju ili povredu, i autoimunim obolenjima.

[0003]Postoji veliki broj autoimunih obolenja kod kojih oko ili razni delovi oka postaju meta imuno-posrednog zapaljenskog napada. Pacijenti sa autoimunim-posrednim OID-om (AOID) često pokazuju ćelijske ili humoralne odgovore na retinalne antigeneze kao što su retinalni arestin (retinalni rastvorljiv antigen, S-Ag), interfotoreceptor retinoid koji vezuje protein (IRB). i antigeni povezani sa melaninom i njegovim metabolizmom, uključujući GP100, MART1, TRP1 i TRP2 (Pennesi, G. i sar (2003) J. Clin. Invest. 111: 1171-1180; Gocho, K. i sar.

(2001) Invest. Ophthalmol. Vis. Sci. 42: 2004-2009; Sugita S. i sar., (1996) Int. Immunol. 8: 799-803; Yamake, K. et al. (2000) J. Immunol. 165 : 7323-7329. Međutim, u mnogim slučajevima AOID-a, ciljani antigen(i) nisu poznati.

[0004]Često, OID je manifestacija sistemskog autoimunog obolenja, a oko je jedna posebna vrsta organa u telu koja je napadnuta. Primeri takvih sistemskih autoimunih obolenja obuhvataju reumatoidni artritis, sistemski lupus eritematozus, poliarteritis nodozu, povratni polihondritis, VVegener-ovu granulomatozu, skleroderm, Behcet-ovo obolenje, Reiter-ovo obolenje, zapaljensko obolenje creva (ulcerativni kolitis i Kron-ovo obolenje) i ankiotpuštajući spondilitis. Međutim, kod autoimunog obolenja oko može biti specifično i jedino zaraženo mesto, kao što je okularni cicatricialni pemfigoid, Mooren-ov ulkus rožnjače, i razni oblici uveitisa.

[0005]AOID kao što je uveitis je lečen raznim klasama jedinjenja koja obuhvataju stereoide i nesteroidne anti-zapaljenske agense kao što su deksametazon, flurometolon, prednisolone, indometacin, aspirin, flubiprofen i diklofenak. Međutim, razni slučajevi uveitisa ne reaguju na ili postaju otporni na ove lekove (vidi, npr., Kulkarni, P. (2001) Journal of Ocular Pharmacologv And Therapeutics 17: 181-187). Takođe, ovi lekovi su povezani sa raznim ozbiljnim sporednim efektima kao što je katarakta, glaukoma, usporeno zarastanje rane, izmenjena proizvodnja prostaglandina, komplikacije kod rožnjače, povećani očni pritisak, superinfekcije, i smanjeni imunitet na infekciju (vidi, npr., Id., na 181; Guidera, A.C., i sar.

(2001) Ophthalmologv 108: 936-944; Olsen, E.G. & Davanger M. (1984) Acta Ophtalmol. 62: 893-899).

[0006]Pošto postojeće terapije za AOID imaju manje nego optimalnu efikasnost ili neželjeni sporedni efekat, potrebni su novi postupci tečenja. Predloženo je da klinički može biti korisno da se prilagode imunoregularni mehanizmi koji su uključeni kod patogeneze AOID (Caspi, R.R. (2002) Int Rev Immunol 21: 197-208).

[0007]Ovi patogeni mehanizmi su ispitani primenom eksperimentalnog autoimunog uveitisa (EAU), koji predstavlja životinjski model Ijudkog autoimunog uveitisa. EAU je izazvan kod eksperimentalnih životinja kao što je miš, pacov, zamorče, zec, i majmun, imunizacijom sa retinalnim antigenom koji je pokazao da je reaktivan kod pacijenata sa uveitisom (npr., arestin, IRBP, rodopsin/opsin, fosducin, rekoverin) ili infuzijom T ćelija karakteristične za ove antigene. Studije koje uključuju EAU model obezbeđuju izgleda kontradiktorni dokaz u vezi sa mehanizmima za indukciju i napredovanje ovog obolenja. Rezultati nekih eksperimenata ukazuju da glavni patogeni put u EAU je na osnovu uloge interleukina-12 (IL-12) u promicanju generacije IFN-v koja proizvodi Th1 delotvorne ćelije (Caspi, R.R. (2002) Int Rev Immunol 21: 197-208; Tarrant, T.K. et al., (1998) J. Immunol. 161: 122-127; Caspi, R.R.

(1998) Clin Immunol Immunopathol 88: 4-13; Xu, H. i sar. (1997) Cell Immunol 178: 69-78. Međutim, drugi eksperimenti pokazuju da nedostatak IFN v kod knock-out miševa čine ih osetljivim na EAU, da je EAU pogoršano neutralizacijom endogenozne IFN-v, a da je povišeni nivoi IFN-v zaštićen protiv EAU kod divljih tipova miševa (Caspi, R.R. i sar. (1994) J. Immunol. 152: 890-899; Jones i sar., J. Immunol. 158: 5997-6005; Tarrant, T.K., i sar.

(1999) J. Exp. Med. 189: 219-230.

[0008]Prema tome, pre predmetnog pronalaska, nije bilo jasno koji imuni put bi trebalo ciljati pri razvoju terapije za prevenciju ili lečenje autoimunog okularnog zapaljenskog obolenja.

KRATAK OPIS PRONALASKA

[0009]Predmetni pronalazak je zasnovan na otkrićima da (1) blokiranje aktivnosti interleukina-23 (IL-23) ili interleukina-17 (IL-17) sprečava indukciju EAU; (2) posle indukcije, neutralizacija aktivnosti IL-17 inhibira ili preokreće progresiju EAU, ali neutralizacija aktivnosti IL-23 ima jako malo ili nikakvo dejstvo; i (3) aktivnost IL-17 nije neophodna za indukciju EAU. Predmetni pronalazak koristi antagoniste IL-23 i/ili IL-17 u postupcima i kompozicijama za lečenie ili prevenciju autoimunog okularnog zapaljenskog obolenja. Ovi antagonisti se suprostavljaju ili samom ciljanom citokinu ili funkcionalnom receptom za ciljani citokin.

[0010]IL-23 je heterodimerni citokin koji obuhvata dve podjedinice: p19, koja je jedina za IL-23; i p40, koja se deli sa IL-12. IL-23 posreduje signaliranjem vezujući se za heterodimerni receptor, koji se sastoji od IL-23R i IL-12Rbeta1 (IL12RB1), koji se deli sa IL-12 receptorom. Skorašnji izveštaj pokazuje da IL-23 unapređuje populaciju T ćelije koja je okarakterisana proizvodnjom IL-17, IL-17F, TNF, IL-6 i drugih faktora, a ove ćelije su nazvane "Th17 ćelije"

(Langrish et al. (2005) J. Exp. Med. 201: 233-240)).

[0011]IL-17, koji je orginalno nazvan citotoksičnl T-Limfocit-azaociatni antigen 8 (CTLA8) je homodimerni citokin koji se vezuje za IL-17RA (takođe poznat kao IL17R) i IL-17C. Veruje se da je funkcionalni receptor za IL-7 multimerni receptor kompleks koji obuhvata jedan ili oba IL-17RA i IL-17RC (npr., IL-17RA homodimer, IL-17RC homodimer, ili IL-17RA/IL-17RC heterodimer) i moguće treći, koji je još uvek nepoznat, protein (Toy, D. et al., (2006) J. of Immunol. 177 (1): 36-39; ne objavljen podatak).

[0012]U jednom aspektu, pronalazak predviđa antagonist IL-17 za primenu u lečenju pacijenata sa autoimunim okularnim zapaljenskim obolenjem. Prisustvo AOID-a mora da bude direktno dijagnostikovano, ali može biti zaključeno dijagnozom da pacijent ima okularno zapaljenje koje je od navodnog autoimunog poremećaja i/ili koje poseduje jednu ili više karakteristika autoimunog odgovora. Naročito poželjan AOID je autoimuni uveitis, npr., uveitis bez infekcijskog poremećaja.

[0013]Antagonist IL-17 može inhibirati ekspresiju IL-17 ili IL-17R ili IL-17RC ili može inhibirati IL-17 koji signalira direktnom interakcijom sa jednim ili više ovih polipeptida kako bi sprečio funkcionalnu interakciju ligand-receptor. U nekim poželjnim rešenjima, antagonist IL-17 predstavlja antitelo ili fragment antitela koji se vezuje za i inhibira aktivnost ili IL-17, IL17R ili IL17C. U jednom posebnom rešenju, antagonist IL-17 predstavlja monoklonalno antitelo koje se naročito vezuje za IL-17. U drugom poželjnom rešenju, antagonist IL-17 predstavlja bispecifično antitelo koje se vezuje za i inhibira aktivnost IL-23p19 i IL-17; IL-23p19 i IL-17RA; IL-23R i IL-17; ili IL-23R i IL-17RA. U drugom naročitom rešenju, antagonist IL-17 predstavlja bispecifično antitelo koje se vezuje za i inhibira aktivnost IL-23p19 i IL-17.

[0014]U nekim rešenjima, antagonist IL-17 se primenjuje prema određenom postupku lečenja. Na primer, u jednom rešenju, određena doza antagonista se primenjuje u određenom intervalu tokom perioda prvog lečenja, koji se može završiti posle nestanka jednog ili više simpotma AOID, ili u određenom periodu vremena. U poželjnom rešenju, postupak lečenja dalje obuhvata postepeno redukovanje doze antagonista IL-17 tokom perioda drugog lečenja koji počinje na kraju perioda prvog lečenja i završava se kada je terapija sa antagonistom IL-17 završena. Trajanje perioda drugog lečenja je po pravilu između jednog i dvanaest meseci, jednog i devet meseci, jednog i šest meseci, ili jednog i tri meseca.

[0015]U nekim poželjnim rešenjima, određeni postupak lečenja takođe obuhvata primenu antagonista IL-23 na pacijenta tokom svakog perioda prvog i drugog lečenja, ili samo tokom perioda drugog lečenja. Antagonist IL-23 može inhibirati ekspresiju ili podjedinice citokina (IL-23p19 ili p40), ili podjedinice funkcionalnog receptora (IL-23R ili IL-12beta1), ili može inhibirati IL-23 koji signalira direktnom interakcijom sa jednim ili više ovih polipeptida kako bi se sprečila funkcionalna interakcija ligand-receptora. U nekim poželjnim rešenjima, antagonist IL-23 predstavlja antitelo ili fragment antitela koji se vezuje za i inhibira aktivnost ili IL-23p19 ili IL-23R. U jednom posebnom rešenju, antagonist IL-23 predstavlja monoklonalno antitelo koje se naročito vezuje za IL-23p19.

[0016]Antagonist IL-23 se može primenjivati pri određenim dozama u određenom intervalu tokom jednog ili oba perioda prvog i drugog lečenja. Doza antagoniste IL-23 koji se primenjuje u periodu drugog lečenja može biti niža nego doza koja se primenjuje u prvom periodu. Takođe, u bilo kom ili u oba perioda lečenja, doze antagonista IL-17 i IL-23 mogu biti iste ili različličite jedna od druge. Slično, dva antagonista se mogu primenjivati u istom ili različitom intervalu tokom svakog perioda lečenja. Tokom perioda drugog lečenja, doza antagoniste IL-17 se može smanjiti dok se doza antagoniste IL-23 drži konstantnim, ili se doza svakog antagoniste može postepeno smanjivati.

[0017]U drugim poželjnim rešenjima, doza antagoniste IL-23 je držana konstantno tokom perioda drugog lečenja a terapija sa antagonistom IL-23 je nastavljena tokom perioda trećeg lečenja koje počinje na kraju perioda drugog lečenja (odn., kada je terapija sa IL-17 antagonistom prekinuta:. Tokom perioda trećeg lečenja, antagonist IL-23 se može primenjivati u istoj dozi i intervalu kao u periodu drugog lečenja ili se može primenjivati sa nižom dozom i/ili manje češćim intervalom nego što se koristi u prethodnom periodu. Doza antagoniste IL-23 se može postepeno smanjivati tokom perioda trećeg lečenja. Trajanje perioda trećeg lečenja je po pravilu između jednog i dvanaest meseci, jednog i devet meseci, jednog i šest meseci, ili jednog i tri meseca.

[0018] U još jednom rešenju, određeni postupak lečenja takođe obuhvata primenu terapeutskog agensa koji se ne suprostavlja aktivnosti IL-17 ili IL-23 ali je u mogućnosti da smanji bar jedan simptom AOID ili bar jedan sporedni efekat antagoniste ILrl7 ili IL-23 tokom jednog ili svih perioda lečenja. U nekim poželjnim rešenjima, terapeutski agens predstavlja steroid ili nesteriodni anti-zapaljenski agens (npr., NSAID) za koji je poznato da ima efikasnost u tečenju uveitisa U drugim poželjnim rešenjima, terapeutski agens cilja citokin koji unapređuje odgovor Th1

[0019] Drugi aspekt pronalaska obuhvata antagonist jednog ili oba IL-23 i IL-17 za primenu u profilaktičnom lećeniu pacijenta kod koga je dijagnostikovano da je osetljiv na autoimuno okularno zapaljenje. U nekim poželjnim rešenjima ovog profilaktičnog postupka, dijagnoza osetljivosti je zasnovana na pacijentu koji ima prethodni slučaj okularnog zapaljenja. U drugim poželjnim rešenjima, dijagnoza osetljivosti je zasnovana na pacijentu koji ima sistemsko obolenje Antagonist se može primenjivati u određenoj dozi određenog intervala tokom perioda prvog lečenja, koji se po previlu završava posle tri meseca, šest meseci, devet meseci ili posle dve godine lečenja sa antagonistom. U nekom poželjnom rešenju, doza antagoniste se postepeno smanjuje tokom perioda drugog lečenja koji počinje na kraju perioda prvog lečenja, i po pravilu traje između jednog i tri meseca.

[0020] U drugom daljem aspektu, pronalazak obuhvata antagonist IL-23 za primenu u lečenju pacijenta koji ima autoimuno okularno zapaljensko obolenje. Antagonist IL-23 se može primenjivati pri određenom intervalu tokom perioda prvog lečenja, koji je praćen periodom drugog lečenja u kome se antagonist IL-23 primenjuje pri nižim dozama ili bar manje češćim intervalima, ili pri postepeno smanjenim dozama. Lečenje sa antagonistom IL-23 će se po pravilu nastaviti zabar tri do šest meseci, a može se nastaviti za što je više 12 meseci, 18 meseci ili 24 meseca

[0021] Drugi aspekt pronalaska je primena antagoniste IL-17 ili antagoniste IL-23 za dobijanje farmaceutske kompozicije za lečenje ili prevenciju autoimunog okularnog zapaljenskog obolenja (AOID) kod pacijenta. U poželjnim rešenjima, farmaceutska kompozicija je za primenu antagoniste prema bilo kom postupku lečenja koji je ovde opisan.

[0022]U još jednom aspektu, pronalazak obuhvata proizvodnju lekovitog proizvoda za lečenje autoimunog okularnog zapaljenskog obolenja. Lekoviti proizvod obuhvata (i) prvu farmaceutsku formulaciju koja sadrži antagonist IL-17; i (ii) drugu farmaceutsku kompoziciju koja obuhvata antagonist IL-23. U poželjnim rešenjima, lekoviti proizvod obuhvata informaciju proizvoda koja sadrži instrukcije za primenu farmaceutskih formulacija za bilo koji postupak lečenja koji je ovde opisan.

DETALJAN OPIS PRONALASKA

I. Definicija

[0023]Kako bi se pronalazak mogao lakše razumeti, određeni tehnički i naučni izrazi su dole posebno definisani. Ukoliko su u ovom dokumentu negde drugde posebno definisani, svi drugi tehnički i naučni termini koji se ovde koriste imaju značenje koje je uobičajeno razumljivo od strane obično obučene osobe kome ovaj pronalazak pripada kada se koristi u sličnom kontekstu kao što je ovde korišćeno.

[0024]Kao što je ovde korišćeno, uključujući patentne zahteve, pojedinačne forme reči obuhvataju odgovarajuće višestruke reference ukoliko kontekst jasno ne ukazuje na suprotno.

[0025]"Antagonist" označava bilo koji molekul koji može sprečiti, neutralisati, inhibirati ili smanjiti željenu aktivnost, odn. aktivnost citokina kao što je IL-17 ili IL-23, ili in vitro ili in vivo. Antagonisti citokina obuhvataju, ali nisu ograničeni na, antagonistička antitela, peptide, peptide-mimetike i polipeptide koji se vezuju za citokin (ili bilo koju drugu podjedinicu) ili na njegov funkcionalni receptor (ili bilo koju drugu njegovu podjedinicu) na način da posreduje sa signalom transdukcije citokina i nizvodnom strujom aktivnosti. Primeri peptidnih i polipeptidnih antagonista obuhvataju odbačene verzije ili fragmente citokin receptora (npr., rastvorljivi ekstraćelijski domeni) koji se vezuju za citokin na način koji ili smanjuje količinu citokina dostupnim za vezivanje za njegov funkcionalni receptor ili suprotno sprečava citokin da se veže za njegov funkcionalni receptor. Antagonisti takođe obuhvataju molekule koji sprečavaju ekspresiju bilo koje podjedinice koja sadrži citokin ili njegov receptor, kao što je, na primer, antiosetljivi oligonukeotidi koji ciljaju mRNA, i sukobljava mRNA, (vidi, npr., Arenz i Schepers (2003) Naturvvissenschaften 90: 345-359; Sazani i Kole (2003) J. Clin. Invest.

112: 481-486; Pirollo, i sar. (2003) Pharmacol. Therapeutics 99: 55-77; Wang, i sar. (2003) Antisense Nuci. Acid Drug Devel. 13: 169-189). Inhibitorna efikasnost antagoniste se može izmeriti rutinskim tehnikama. Nia primer, da se analizira inhibitorna efikasnost na citokin-indukovanoj aktivnosti, ljudske ćelije koje izražavaju funkcionalni receptor za citokin su tretirane sa citokinom a ekspresija gena koja se zna da će biti aktivirana ili inhibirana tim citokinom je izmerena u prisustvu ili odsustvu potencijalnog antagoniste. Antagonisti koji su korisni u predmetnom pronalasku inhibiraju ciljanu aktivnost za bar 25%, poželjno za bar 50%, prvenstveno za bar 75%, a pogotvo za bar 90%, kada se poredi sa pogodnom kontrolnom.

[0026] "Antitela" se odnose na bilo koji oblik antitela koji iskazuje željenu bilošku aktivnost, kao što je inhibiranje vezivanja liganda za njegov receptor, ili inhibiranje ligand-indukovanog signala receptora. Stoga, "antitelo" se koristi u najširem smislu a naročito pokriva, ali nije ograničen na, monoklonalna antitela (uključujući punu dužinu monoklonalnog antitela), poliklonalna antitela, i multispecifična antitela (npr. bispecifična antitela).

[0027] "Fragment antitela" i "vezujući fragment antitela" označava antigen-vezujuće fragmente i analoge antitela. po pravilu obuhvatajući bar deo vezujućeg antitela ili promenljive krajeve (npr. jedan ili više CDR-a) roditeljskog antitela. Fragment antitela zadržava bar neke vezujuće specifikacije roditeljskog antitela. Po pravilu, fragment antitela zadržava bar 10% vezujuće roditeljske aktivnosti kada se ta aktivnost izražava na molarnoj osnovi. Poželjno, fragment antitela zadržava bar 20%, 50%, 70%, 80%, 90%, 95% ili 100% ili više vezujućih sposobnosti roditeljskih antitela za cilj. Primeri fragmenata antitela obuhvataju, ali nisu ograničen!na, Fab, Fab', F(ab')2, i Fv fragmente; diatela; linearna antitela; pojedinačno-lančane molekule antitela, npr., sc-Fv; i multispecifična antitela koja su formirana iz fragmenata antite<l>a. Planirane varijante antitela su prikazane u Holliger i Hudson (2005) Nat Biotechnol. 23: 1126-1136.

[0028] "Fab fragment" je obuhvaćen jednim lakim lancem i CH1 i promenljivim krajevima teškog lanca. Teški lanac Fab molekula ne može formirati disulfidnu vezu sa drugim teškim lancem molekula.

[0029] "Fc" kraj sadrži dva teška lančana fragmenta koji sadrže CH1 i CH2 domene antitela. Dva teška lančana fragmenta su držana zajedno sa dve ili više disulfidnih veza i sa hidrofobnim interakcijama CH3 domena.

[0030]"Fab' fragment" sadrži jedan laki lanac i deo jednog teškog lanca koji sadrži VH domen i CH1 domen a takođe i kraj između CH1 i CH2 domena, tako da se interlančana disulfidna veza može formirati između teških lanaca dva Fab' fragmenta kako bi se obrazovao F(ab')2molekul.

[0031]"F(ab')2fragment" sadrži dva laka lanca i dva teška lanca koji sadrže deo konstantnog kraja između CH1 i CH2 domena, tako da je interlančana disulfidna veza formirana između dva teška lanca. F(ab')2fragment je prema tome sastavljen iz dva Fab' fragmenta koja su držana zajedno disulfidnom vezom između dva teška lanca.

[0032]"Fv kraj" obuhvata promenjive krajeve iz oba teškog i lakog lanca, ali nedostaje konstantan kraj.

[0033]"P<p>jedinačno-lančano Fv antitelo (ili "scFv antitelo") se odnosi na fragmente antitela koji sadrže VHi VLdomene antitela, gde su ti domeni prisutni u pojedinačnom olipeptidnom lancu. Uopšteno, Fv polipeptid dalje sadrži vezujući polipeptid između VHi VLdomena koja omogućavaju scFv da formira željenu strukturu za vezivanje antitela. Za pregled scFv, vidi Pluckthun (1994) THE PHARMACOLOGY OF MONOCLONAL ANTIBODIES, vol. 113, Rosenburg and Moore eds. Springer-Verlag, New York, pp. 269-315. Takođe vidi, Objavu Međunarodne Patente Prijave br. WO 88/01649 i U.S. Pat. br.. 4,946, 778 i 5,260,203.

[0034]"Diatelo" je mali fragment antitela sa dva antigen-vezujuća mesta. Fragmenti obuhvataju teški lančani varijabilni domen (VH) koji je vezan za laki lančani varijabilni domen (VL) na istom polipeptidnom lancu (Vh-Vlili VL-VH). Primenom linkera koji je dovoljno kratak da dozvoli sparivanje između dva domena istog lanca, domeni su naterani da se spoje sa komplementarnim domenima drugog lanca i stvore dva antigen-vezujuća mesta. Diatela su opisana više u, npr., EP 404,097; VVO 93/11161; i Holliger i sar. (1993) Proc. Natl. Acad Sci. USA 90: 6444-6448.

[0035]"Domen fragmenta antitela" je imunološki funkcionalni fragment imunoglobulina koji sadrži samo varijabilni kraj teškog lanca ili varijabilni kraj lakog lanca. Na primer, dva ili više VHkrajeva su kovalentno spojeni sa vezujućim peptidom kako bi se stvorio bivalentni domen fragmenta antitela. Dva VHkraja bivalentnog domena fragmenta antitela mogu ciljati iste ili različite antigene.

[0036]Autoimuno-posredno okularno zapaljensko obolenje (AOID) označava bilo koje obolenje ili stanje u kome je (a) zapaljenje prisutno u bilo kom delu oka ili okolnog tkiva

(uključujući optički nerv. krvne sudove, mišiće) i (b) zapaljenje deo imunog odgovora koji zahteva ili je potpomognut jednim ili oba IL-23 i IL-17. Intraokularno zapaljenje bez infekcijske etiologije je po pravilu smatrano za AOID. Neograničeni primeri AOID-a su navedeni dole.

[0037] Birdshot retinohoriodopati (BSRC): hronično intraokularno zapaljensko obolenje koje utiče uglavnom na zadnji (posteriorni) deo oka. BSRC se razlikuje od drugih oblika posteriornog uveitisa po tome što ima jaku povezanost sa HLA-A29.2 antigenom. Njegova etiologija ostaje nepoznata. Autoimuni mehanizam lako igra važnu patogensku ulogu.

[0038] Okular cicatncial pemfigoid (OCP): Sistemsko autoimuno obolenje. Ugradnja dokaza podržava koncept imunoregulatome disfunkcije: antitela su upućena protiv temeljne membranske zone (temelj membranske zone (BMZ)) konjuktivitisa i drugih mukoznih membrana izvedene iz slojevitog rožnatog epitela i povremeno kože. OCP je obolenje vida koje uobičajeno zanieva lečenje sa imunosupresijom.

[0039] Keratitis, periferalni ulccrativni Keratitis: Keratitis je zapaljenje rožnjače, spoljašnje, transparentne, vrhunske strukture koja obrazuje prednji većinski deo spoljašnje obloge oka. Ukoliko se čir razvije na periferalnoj rožnjači, onda se odnosi na periferalni ulcerativni Keratitis.

[0040] "Simpatička oftaimia" je AOID gde traumu na jednom oku pospešuje kasnije destruktivno zapaljenje u drugom ("simpatizovanom") oku, izgleda na osnovu autoimunog odgovora na antigene koji su otpušteni iz povređenog oka.

[0041] Vogt-Koyanagi Harada (VKH): Vogt-Koyanagi-Harada sindrom (VKH), ranije poznat kao sindrom uveomenigitisa je sistemski poremećaj koji obuhvata multiple organski sistem, uključujući okularni, auditorni, nervni, i integumentarni (kožni) sistem. Nekoliko obostranih panuveitia povezan; sa suhretinalnom akumulacijom tečnosti predstavlja okularni VKH.

[0042] Fuchs-ov heterohrom<i>tski iridociklitis: hronični, unilateralni prednji uveitis okarakterisan dužicom heterohromie, stanja u kome je jedno oko drugačije boje od drugog. Uveitis se po pravilu dešavaKod mladih ljudi sa svetlom bojom očiju.

[0043] "Vezujuća jedinjenja"seodnose na molekule, male molekule, makromolekule, antitela, fragmente ili njihove analoge, ili rastvorne receptore, koji su u mogućnosti da se vežu za određeno mestc. "vezujuća jedinjenja" se takođe mogu odnositi na bilo koja od sledećih koja su sposobna za vezivanje za određeno mesto: kompleks molekula (npr., ne-kovalentni molekularni kompleks); jonizovani molekuli; kovalentni i ne-kovalentni modifikovani molekuli (npr., modifikovanom fosforilacijom, acilacijom, unakrsnim-vezivanjem, ciklizacijom, ili ograničenim cepanjem). U slučaju gde se vezujuća jedinjenja mogu rastvoriti ili suspendovati u rastvoru, "vezivanje" se može definisati kao spajanje vezujućeg jedinjenja sa mestom gde se vezivanje rezultuje u redukciji pri normalnom Brovvnian pokretu vezivanja jedinjenja.

[0044]"Vezujuće kompozicije" se odnose na vezujuće jedinjenje u kombinaciji sa bar jednom drugom supstancom, kao stoje stabilizator, ekscipijent, so, pufer, rastvarač, ili aditiv.

[0045]"Bispecifično antitelo" označava antitelo koje ima dva antigenska vezujuća mesta koja imaju posebnost za dva različita epitopa, koji može da bude na istom antigenu, ili na dva različita antigena. Bispecifična antitela obuhvataju bispecifične fragmente antitela. Vidi, npr., Hollinger, i sar., (1993) Proc. Natl. Acad Sci. U.S.A. 90: 6444-48, Gruber, et al., J. Immunol. 152: 5368 (1994).

[0046]"U osnovama se sastoji od' i variacije kao što su "u osnovi se sastoji od' ili "koji se u osnovi sastoji od' kao što je korišćeno kroz specifikaciju i zahteve, ukazuje uključivanje bilo kojih navedenih elemenata ili grupe elemenata, i opciono uključuje druge elemente, slične ili različite prirode nego što je navedeni element, koji materijalno ne menja osnovna ili nova svojstva određene upotrebne doze, postupka, ili kompozicije. Kao neograničeni primer, citokin koji se sastoji uglavnom od navedenih amino kiselinskih sekvenci može takođe obuhvatati jednu ili više amino kiselina koji materijalno ne utiču na svojstvo citokina.

[0047]"lnterleukin-12R betal" ili "IL12RB1" označava pojedinačni peptidni lanac koji se sastoji uglavnom od sekvence zrelog oblika humanog IL12RB1 kao što je opisano u NCBI Bazi Proteinske Sekvence Pristupnih Brojeva NP714912, NP005526 ili njegovih prirodnh varijanti do kojih se dolazi.

[0048]"lnterleukin-17" (ili "IL-17") označava protein koji se sastoji od jednog ili dva polipeptidna lanca, sa svakim lancem koji se sastoji uglavnom od sekvenci zrelog oblika humanog IL17A kao što je opisano u NCBI Bazi Proteinske Sekvence Pristupnih Brojeva NP002181, AAH67505, AAH67503, AAH67504, AAH66251, AAH66252 ili njegovih prirodnh varijanti do kojih se dolazi.

[0049] "IL-17R" in "IL17RA" označava pojedinačni polipeptidni lanac koji se sastoji uglavnom od sekvenci zrelog oblika humanog IL-17RA kao stoje opisano u VVHO 96/29408 ili bilo kojoj NCBI Bazi Proteinske Sekvence Pristupnih Brojeva: NP 055154, 0.96F46, CAJ86450, ili prirodnih varijanti ovih sekvenci do kojih se dolazi.

[0050] "IL-17RC" označava pojedinačni polipeptidni lanac koji se sastoji uglavnom od sekvenci zrelog oblika humanog IL-17RC kao što je opisano u WO 238764A2 ili bilo kojoj NCBI Bazi Proteinske SeKvence Pristupnih Brojeva NP703191, NP703190 i NP116121, ili prirodnih varijanti cv.'ri sekvenci do kojih se dolazi.

[0051] "lnterleukin-23 :ii "IL-23) označava protein koji se sastoji od dva polipeptidna lanca. Jedan lanac se sastoji uglavnom od zrelog oblika humanog IL23, podjedinice p19 (takođe poznata kao IL23A) kao što >a opisano u bilo kojoj NCBI Bazi Proteinske Sekvence Pristupnih Brojeva NP057668, AAH67511, AAH66267, AAH66268, AAH66269, AAH667512, AAH67513 ili prirodnih varijar>f: ovih sekvenci do kojih se dolazi. Drugi lanac se sastoji uglavnom od sekvence zrelog oblika humanog IL12, podjedinice p40 (takođe poznata kao IL12B i IL23, podjedinica p40j kao što je opisano u bilo kojoj NCBI Bazi Proteinske Sekvence Pristupnih Brojeva\P002178. P29460, AAG32620, AAH74723, AAH67502, AAH67499, AAH67498, AAH67<r>i01 ili prirodnih varijanti ovih sekvenci do kojih se dolazi.

[0052] "Interleukin-23R" ili "IL-23R" označava pojedinačni polipeptidni lanac koji se sastoji uglavnom od sekvenci zrelog colika humanog IL23R kao što je opisano u NCBI Bazi Proteinske Sekvence Pristupnog Broja NP653302 ili njegove prirodne varijanti do kojih se dolazi.

[0053] "Monoklonalno antitelo" "mAb" označava antitelo dobijeno iz sadržajne homogenozne populacije antitela, i ne treba đs bude tumačena kao zahtevana proizvodnja antitela nekim odeđenim postupkom.

[0054] "Parenteraina primena" označava intravenozno, subkutaneouzno, ili intramuskularno ubrizgavanje.

[0055] "Mali molekul"' označava molekul sa molekulskom težinom koja je manja od 10 kD, po pravilu manja od 2 kD a prvenstveno manja od 1 kD. Mali molekuli obuhvataju, ali nisu ograničeni na, necrganske molekule, organske molekule, organske molekule koji sadrže neorgnsku komponentu, molekule koji sadrže radioaktivni atom, sintetične molekule, peptidne mimetike, i mimstike antitela. Peptidni mimetici antitela i citokini su poznati u tehnici. Vidi, npr., Casset, i sar. (2003) Biochem. Biophvs. Res. Commun. 307: 198-205; Muvldermans (2001) J. Biotechnoi. 74: 277-302; Li (2000) Nat. Biotechnol. 18: 1251-1256; Apostolopoulos, i sar. (2002) Curr. Med. Chem. 9: 411-420; Monfardini, i sar. (2002) Curr. Pharm. Des. 8: 2185 -2199; Domingues, i sar. (1999) Nat. Struct. Biol. 6: 652-656; Sato i Sone (2003) Biochem. J. 371: 603-608; U.S. Patent br. 6,326,482 izdat od strane Stevvart, i sar.

[0056]"Određeni" ili "posebni", kada se odnose na interakciju vezivanja između članova vezujućeg dela, kao što je citokin i njegov receptor, i antitelo i njegov antigen ili epitop, ukazuju na vezujuću reakciju koja je određujuća za prisustvo jednog člana vezujućeg dela u heterogenoj populaciji proteina i drugih bioloških. Stoga, pod naznačenim stanjima, jedan član vezujućeg dela ima posebno veći afinitet za drugi član vezujućeg dela nego za sporedne proteine. Na primer, antitelo se smatra da je određeno za određeni protein ako se vezuje za taj protein sa afinitetom koji je manji od 10-savijanja, a poželjno 50-savijanja više nego što je afinitet za drugi protein. Antitelo koje se "posebno vezuje" za protein koji sadrži određeni epitop ne vezuje se za bilo koji izmereni stepen proteina koji ne sadrži taj epitop. Poželjno, atitelo koje je određeno za ciljani protein će imati afinitet prema ciljanom proteinu koji je veći od oko 109 litara/mol, kao što je određeno, npr., sa Scatchard analizom (Munsen, i sar. (1980) Analyt. Biochem. 107: 220-239).

[0057]"Lečenje" ili "koji se leči" označava primenu terapeutskog agensa, kao što je kompozicija koja sadrži bilo koji antagonist IL-17 i IL-23 koji je ovde opisan, iznutra ili spolja na pacijenta kome je potreban terapeutski agens. Po pravilu, agens se primenjuje u količini efikasnoj da spreči ili ublaži jedan ili više željenih simptoma, ili jedan ili više sporednih efekata lečenja sa različitim terapeutskim agensom, bilo sprečavanjem razvoja, izazivanjem regresije, ili inhibiranjem progresije takvog simptoma ili sporednog efekta bilo kojim klinički merljivim stepenom. Količina terapeutskog agensa koja je efikasna da ublaži bilo koji određeni željeni simptom ili sporedni efekat (takođe se odnosi na "terapeutsku efikasnu količinu") može varirati prema faktorima kao što su stanje bolesti, godina, i težina pacijenta kao i sposobnost terapeutskog agensa da izazove željeni odgovor kod pacijenta. Da li je željeni simptom ili sporedni efekat ublažen može se proceniti bilo kojim kliničkim merenjem koje se po pravilu koristi od strane doktora ili drugog obučenog lečničkog osoblja kako bi procenili težinu ili progresioni status tog simptoma ili sporednog efekta. Kada je terapeutski agens primenjen na pacijenta koji ima aktivno obolenje, terapeutski efikasna količina će po pravilu rezultovati u redukciji izmerenog simptoma sa bar 5%, uobičajeno bar 10%, naročito bar 20%, posebno bar 30%, prvenstveno bar 40%, pogotovo bar 50%, najviše bar 60%, idelano bar 70%, idealnije bar 80%, i najidealnije bar 90%. Dok rešenje predmetnog pronalaska (npr., postupak lečenja ili tačka proizvodnje) može da ne bude efikasno u sprečavanju ili ublažavanju ciljanog simptoma obolenja ili sporednog efekta kod svakog pacijenta, trebalo bi da ublaži takve simptome ili efekte u statistički značajnom broju pacijenata kao što je određeno bilo kojim poznatim statističkim testom koji je poznat u tehnici kao što je Student t test, chi<2->tesi, U-test prema Mann i Whitney, Kruskal-VVallis test (H-test), Jonckheere-Terpsira-test i Wilcoxon-test.

[0058] Uveitis označava zapaljenje koje utiče na jedan ili više od tri dela oka koja čine uveu: šarenica (obojeni deo oka), ciliamo telo (iza dužice, odgovorna za proizvodnju tečnosti unutar oka) i žilnica (vaskularna obloga tkiva ispod retine). Panuveitis označava prisustvo zapaljenja u višestrukim defovima istog oka (prednji, unutrašnji, i zadnji delovi).

[0059] Uveitis može da bude ili akutni ili hronični. Hronični oblik je češće povezan sa sistemskim poremećajima koji uključuju ankiotpuštajući spondilitis, Behcet-ov sindrom, zapaljensko obolenje creva uvenilni reumatoidni artritis, Reiter-ov sindrom, sarkoidozis, sifilis, tuberkuloza, i Lvroova bolest.

[0060] Prednji uveitis. koji obuhvata zapaljenje prednjeg dela oka, je vrlo čest oblik uveitisa. Zapaljenje je uglavnom izoiovano prema šarenici; stoga, prednji uveitis se često zove iritis. U nekim delovima, prednji uveitis može biti udružen sa prisustvom autoimunog obolenja kao što je reumatoidni artritis ili an kiotpuštajući spondilitis, ali većina slučajeva prednjeg uveitisa se dešava kod zdravih ljudi i ne izaziva temeljno sistemsko obolenje. Ovaj OID može uticati samo na jedno oko i učestalij;je kod omladine i ljudi srednjeg doba. Istorija autoimunog obolenja je rizični faktor Većina napada prednjeg uveitisa traje od nekoliko dana do nedelja uz lečenje, ali povraćaj je čest

[0061] Unutrašnji uveitis označava idiopatični zapaljenski sindrom koji uglavnom obuhvata prednje staklo, perifernu mrežnicu i ciliamo telo, sa minimalnim ili nikakvim prethodnim segmentom ili korioterinainim zaoaljenskim znacima.

[0062] Pars planitis je zapaljenje dela plana, suženog dela između šarenice i žilnice. Pars planitis se obično dešava kod mladog čoveka i uopšteno nije povezan sa bilo kojim drugim obolenjern. Međutim, postoji nekolko slučajeva povezanosti sa Kron-ovom bolesti i neki stručnjaci predlažu mogućnost povezivanja sa multiple sklerozom. Iz tog razloga, ovi stručnjaci predlažu da pacijen preko 25 godina kod koga je diagnostikovan pars planitis uradi MRI glave i kičme.

[0063]Posterior uveitis utiče na zadnji deo uvealnog prostora a pogotovo obuhvata žilnicu. Ovo se naziva horoiditis. Posterior uveitis je okarakterisan sa zapaljenjem sloja krvnog suda koji leži ispod mrežnice, i uobičajeno od mrežnice isto tako ako je granična mrežnica takođe uključena, stanje se po pravilu naziva horioretinitis. Posterior uveitis može pratiti sistemsku infekciju ili se dešava zajedno sa autoimunim obolenjem. Kod posterior uveitisa, zapaljenje može trajati nekoliko meseci do nekoliko godina i može izazvati trajno oštećenje vida, čak i uz lečenje.

II. Uprošteno

[0064]Predmetni pronalazak predviđa aktivnost antagonista IL-17 i IL-23 za primenu u lečenju autoimunog okularnog zapaljenskog obolenja.

[0065]Aktivnost IL17, koja je prikazana u Kolls, J. i sar. (2004) Immunitv Vol. 21, 467-476, obuhvata promicanje akumulacije neutrofila u lokalizovanom području i aktivaciju neutrofila. IL17 može izazvati ili unaprediti proizvodnju bilo kojih sledećih proinflamatornih i neutrofil-mobilizovanih citokina, u zavisnosti od tipa ćelije: IL-6, MCP-1, CXCL8 (IL-8), CXCL1, CXCL6, TNFa, IL-1b, G-CSF, GM-CSF, MMP-1, i MMP-13.

[0066]Aktivnost IL-23 obuhvata proliferaciju memorijskih T ćelija, PHA udara, CD45RO T ćelije, CD45RO T ćelije; i povećava proizvodnju interferon-gama (IFNy) od strane PHA udara ili CD45RO T ćelija. Suprotno IL-12, IL-23 unapređuje stimulaciju memorije što je suprotno prirodi populacije T ćelije i kod ljudi i miševa. IL-23 aktivira veliki broj intraćelijskih ćelijski-signalizujućih molekula, npr., Jak2, Tyk2, Stati, Stat2, Stat3, i Stat4. IL-12 aktivira istu grupu molekula, ali odgovor Stat4 na IL-23 je relativno slab, dok je odgovor Stat4 na IL-12 jak (Oppmann, i sar., supra; Parham, i sar. (2002) J. Immunol. 168: 5699-5708). IL-23 je takođe impliciran u održavanju i proliferaciji IL-17 koji proizvodi ćelije, takođe poznate kao Th17 ćelije (vidi, Cua i Kastelein (2006) Nature Immunologv 7: 557 - 559).

[0067]Antagonisti koji su korisni u predmetnom pronalasku obuhvataju rastvorni receptor koji sadrži ekstraćelijski domen funkcionalnog receptora za IL-17 ili IL-23. Rastvorni receptori se mogu pripremiti i koristiti prema standardnim postupcima (vidi, npr., Jones, i sar. (2002) Biochim. Biophvs. Acta 1592: 251-263; Prudhomme, i sar. (2001) Expert Opinion Biol. Ther. 1: 359-373; Fernandez-Botran (1999) Crit. Rev. Clin. Lab Sci. 36: 165-224).

[0068]Poželjni antagonisti IL-17 za primenu u predmetnom pronalasku su antitela koja se posebno vezuju za, i inhibiraju aktivnost, bilo kog IL-17, 1L-17RA, IL-17RC, a heteromerni kompleks sadrži IL-17RA i IL-17RC. Naročito, meta antagoniste IL-17 je IL-17 ili IL-17RA. Pogotovo poželjni antagonisti !L 17 se posebno vezuju za, i inhibiraju aktivnost IL-17.

[0069] Drugi poželjni antagonist IL-17 za primenu u predmetnom pronalasku je bispecifično antitelo. ili fragment<p>ispecifičnog antitela, koji takođe antagonizuje aktivnost IL-23. Takvi bispecifični antagonisti se posebno vezuju za, i inhibiraju aktivnost, svakog člana u bilo kojoj sledećoj kombinaciji: iL-17 i !L-23: IL-17 i IL-23p19; IL-17 i IL-12p40; IL-17 i IL-23R/IL12RB1 kompleks; IL-17 i II.--23R; IL-17 : IL12RB1; IL17RA i IL-23; IL-17RA i IL-23p19; IL-17RA i IL-12p40; IL-17RA i!L.-23R/iL12RB1 kompleks; IL-17RA i IIL-23R; 1L-17RA i IL12RB1; IL17RC i IL-23; IL-17RC i .<:>i.,23p19; IL 17RC i IL-12p40; IL-17RC i IL-23R/1L12RB1 kompleks; IL-17RC i IL-23R; IL-17RC IL12RB1; IL-17RA/IL-17RC kompleks i IL-23; IL-17RA/IL-17RC kompleks i IL-23p19'IL-17RA/1L-17RC kompleks i IL-12p40; IL-17RA/IL-17RC kompleks i IL-23R/IL12RB1 kompleks; IL 17RA/IL-17RC kompleks i IL-23R; i IL-17RA/IL-17RC kompleks i IL12RB5. Poželjne ciljane kombinacije sa bispecifičnim antitelima koji su korišćeni u predmetnom pronalasku su: IL-17 i IL-23; IL-17 i IL-23p19; IL17RA i IL-23; i IL-17RA i IL-23p19.Naročito poželjno bispecifično antitelo posebno se vezuje za, i inhibira aktivnost, svakog IL-17 i ;l.-23p19.

[0070] Poželjni antagonisti IL-23 su antitela koja se vezuju, i inhibiraju aktivnost, bilo kog IL-23, IL-23p19. IL-I2p40, IL23R, IL12RB1, i IL-23R/IL12RB1 kompleksa. Drugi poželjni antagonist IL-23 je k.- 23 vezujuc polipeptid koji u osnovi sadrži ekstraćelijski domen IL-23R, npr., aminoKiseline 1-353 GenBankAAM44229, ili njihove fragmente.

[0071] Antitelo antagonista za primenu u pronalasku se može dobiti bilo kojim postupkom za dobijanje antitelaKoji je ooznat u tehnici. Dobijanje monoklonalnih, poliklonalnih, i humanizovanih antitelaje opisano u Sheperd i Dean (eds.) (2000) Monoclonal Antibodies, Oxford Univ. Press Nevv Vork, HV: Kontermann i Dubel (eds.) (2001) Antibody Engineering, Springer-Verlag, Nevv Vork; Ha<iow i Lane (1988) Antibodies A Laboratory Manual, Cold Spring Harbor Laboratorv Press. Cold Spring Harbor, NY, str. 139-243: Carpenter, i sar.

(2000) J. Immunol. 165: 5205: He:i sar. (1998) J. Immunol. 160: 1029; Tang, i sar. (1999) J. Bioi. Chem. 274: 27371-2737B; Baca, i sar. (1997) J. Biol. Chem. 272: 10678-10684; Chothia, i sar. (1989) Nature 3-2 877-883; Foote i VVinter (1992) J. Mol. Biol. 224: 487-499; i U.S. Pat. No. 6,329,5'H izdat cd strane Vasquez, i sar..

[0072] Bilo koji antigensk: obiik željene mete se može primeniti da generiše antitela, koja se mogu zaštititi za ona koja imaju željenu antagonističku aktivnost. Stoga, izazivajući antigen može biti peptid koii sadrži pojedinačni epitop ili višestruke epitope, ili može biti celokupni protein sam ili u kombinaciji sa jednim ili više imunogenetičkih poboljšavajućih agenasa koji su poznati u tehnici. Kako bi se poboljšala imunogenetičnost antigenskog peptida, peptid može biti spojen za noseći protein. Antigen takođe može biti izolovani protein pune dužine, ćelijski površinski protein (npr., imunizirajući sa ćelijama prenetim sa bar delom antigena), ili rastvorni protein (npr., imunizirajući samo sa ekstraćelijskim delom domena proteina), Antigen se može iskazati genetički modifikovanom ćelijom, gde je DNK koja enkodira antigen genomska ili ne-genomska (npr., na plaztnidu).

[0073]Peptid koji se sastoji uglavnom iz područja predviđene visoke antigenetike se može koristiti za antitelesno generisanje. Na primer, područja visoke antigenetike humanog p19 se odvijaju na amino kiselinama 16-28; 57-87; 110-114; 136-154; i 182-186 GenBanke AA0.89442 (gi: 37183284) a područja visoke antigenetike humanog IL-23R se odvijaju na amino kiselinama 22-33; 57-63; 68-74; 101-112; 117-133; 164-177; 244-264; 294-302: 315-326; 347-354; 444-473; 510-530; i 554-558 GenBanke AAM44229 (gi: 21239252), kao što je određeno analizom sa Parkerovim dijagramom primenom Vector NTI® Nastavka (lnformax, Ine, Bethesda, MD).

[0074]Može se koristiti bilo koji pogodan postupak imunizacije. Takvi postupci mogu obuhvatati primenu ađuvanasa, drugih imunostimulatora, ponovljenih pojačivaća imunizacije, primenu jednog ili više imunizacionih puteva. Imunizacija se takođe može izvoditi sa DNK vektorskom imunizacijom, vidi, npr. Wang, i sar. (1997) Virologv 228: 278-284. Alternativno, životinje se mogu imunizirati sa ćelijama koje nose aktivni antigen, koji može obezbediti superiorno antitelesno generisanje, a potom imunizaciju sa prečišćenim antigenom (Kaithamana, i sar. (1999) J. Immunol. 163: 5157-5164).

[0075]Poželjni antitelesni antagonisti su monoklona antitela, koja se mogu dobiti raznim tehnikama koje su poznate obučenoj osobi. Postupci za generisanje monoklonih antitela su uopšteno opisani u Stites, i sar. (eds.) BASIC AND CLINICAL IMMUNOLOGY (4 izdanje) Lange Medical Publications, Los Altos, CA, i referencama koje su tamo citirane; Harlow i Lane (1988) ANTIBODIES: A LABORATORY MANUAL CSH Press; Goding (1986) MONOCLONAL ANTIBODIES: PRINCIPLES AND PRACTICE (2 izdanje) Academic Press, New York, NY. Po pravilu, splenociti izolovani iz imunizovanog domaćina sisara su imortalizovane, uobičajeno fuzijom sa mieloma ćelijom kako bi se dobio hibridom. Vidi Kohler i Milstein (1976) Eur. J. Immunol. 6: 511-519; Mevaard, i sar. (1997) Immunitv 7: 283-290; VVright, i sar. (2000) Immunitv 13: 233-242; Preston, i sar. (1997) Eur. J. Immunol. 27: 1911-1918. Alternativni postupci postupka imortalizacije obuhvataju transformaciju sa Epstein Barr Virusom, onkogenima, ili retrovirusima; ili drugim postupcima koji su poznati u tehnici. Vidi, npr., Dovle, i sar. (eds. 1994 i periodični suplementi) CELL AND TISSUE CULTURE: LABORATORV PROCEDURES, John Wiley i Sons, New York, NY. Kolonije koje nastaju iz pojedinačnih imortalizovanih ćelija su zaštićene za proizvodnju antitela željene specifičnosti, afiniteta i ,"ihibic<:>cne aktivnosti primenom pogodnih vezujućih i bioloških analiza. Na primer antitela ca ciljanim vezujućim osobinama se mogu izmeriti, npr. površinskom rezonancom plama (Karlsson, i sar. (1991) J. Immunol. Postupak 145: 229-240; Neri, i sar. (1997) Nat. Biotechnol. 15: 1271-1275; Jonsson, i sar. (1991) Biotechniques 11: 620-627) ili ELISA takmičenjem (Friguet, i sar. (1985) J. Immunol. Postupak 77: 305-319; Hubble(1997) Imn:,Danas S 305-306).

[0076] Alternativne, jsđan može Izolovati sekvencu DNK koja enkodira monoklono antitelo ili njegov vezujući fragment sejanjem DNK biblioteke iz humane B ćelije, vidi npr., Hu.se, i sar.

(1989) Science 246.1275-1289Druge pogodne tehnike uključuju sejanje faga antitela prikazanih bibliotek<p>Vici, npr, Huse i sar., Science 246: 1275-1281 (1989); i VVard i sar., Nature 341: 544-546 (1989): Ciackson i sar. (1991) Nature 352: 624-628 i Marks i sar.

(1991) J. Mol. Biol. 222- 581-597. Presta (2005) J. Allergy Clim Immunol. 116: 731.

[0077] Poželjna nionotoona aniižela za primenu u predmetnom pronalasku su "himerna" antitela (imunoglobulini) gde >e promenjivi domen iz roditeljskog antitela generisan u esperimentalnu životinju sisa-ra kao što je pacov ili miš, a konstantni domeni su dobijeni iz ljudskog antitela, tako ća rezultujuće himerno antitelo će biti manje slično otkrivenom suprotnom imunom odgovoru kod ljudskog subjekta nego kod roditeljskog antitela sisara. Prvenstveno, monoklono antiiek'koje se koristi u predmetnom pronalasku je "humanizovano antitelo", gde sve 9 uglavnon. sve hipervarijabilne petlje (npr., komplementarnost koja određuje područja sli CĐR-cve; u varijabilnim domenima odgovaraju onima ne-ljudskog imunoglobulina, i sv* iii uglavnom sva područja okvira (FR) varijabilnih domena su ona koja pripadaju ljudskoj sekvenci imunoglobulina. Naročito poželjno monoklono antitelo za primenu u predmetnom pronalasku je "upotpunosti ljudsko antitelo", npr., antitelo koje obuhvata samo ljudsku proteinsku sekvencu imunoglobulina. Potpuno ljudsko antitelo može sadržati lanac ugljovoaonika iz vrste ćelije u kojoj je proizvedena, npr. ako je proizvedena u mišu, u ćeliji miša, 9 u h:.oriđomu izvedenom iz ćelije miša, potpuno ljudsko antitelo će po pravilu sadržati mišje !ar;ce uglicvodonika.

[0078] Monokionalna antitela kc.'a su korišćena u predmetnom pronalasku mogu takođe sadržati kamelizovane pojedinačne domene antitela. Vidi, npr., Muvldermans i sar. (2001) Trends Biochem. Sci 26: 230: Reicnmann i sar. (1999) J. Immunol. Methods 231: 25; VVO 94/04678; VVO 94/25591: U S. Pat. Br. 6,005,079.

[0079]Antagonistička antitela koja su korišćena u predmetnom pronalasku mogu imati modifikovan (ili blokiran) Fc kraj kako bi obezbedili izmenjene efikasne funkcije. Vidi, npr., U.S. Pat. Br. 5,624,821; VVO2003/086310; VVO2005/120571 VVO2006/0057702. Promene Fc kraja uključuju amino kiselinske izmene (supstitucije, brisanje i ubacivanje), glikozilaciju ili deglikolizaciju, i dodavanje višestrukog Fc. Izmene na Fc mogu promeniti poluvek terapeutskih antitela, omogućavajući manje češće doziranje i prema tome povećati pogodnost a smanjiti primenu materijala. Vidi Presta (2005) J. Allergv Clin. Immunol. 116: 731 na 734-35.

[0080]Antitela takođe mogu biti spojena (npr. kovalentno vezana) za molekule koji poboljšavaju stabilnost antitela tokom skladištenja ili povećavaju poluvek antitela in vivo. Primeri molekula koji povećavaju poluvek su albumin (npr., ljuski serum albumina) i polietilen glikol (PEG). Povezani-albumin i PEGilovani derivati antitela se mogu dobiti primenom tehnika koja su opšte poznata u tehnici. Vidi, npr., Chapman, A.P. (2002) Adv. Drug Deliv. Rev. 54: 531-545; Anderson i Tomasi (1988) J. Immunol. Methods 109: 37-42; Suzuki, i sar.

(1984) Biochim. Biophvs. Acta 788: 248-255; i Brekke i Sandlie (2003) Nature Rev. 2: 52-62).

[0081]Bispecifična antitela koja antagoniziraju obe aktivnosti IL-17 i IL-23 mogu se dobiti bilo kojim poznatim postupkom u tehnici. Na primer, bispecifična antitela se mogu dobiti rekombinantno primenom istoimenih izraza dva imunoglobulina koja imaju delove teškog lanca/lakog lanca. Vidi, npr., Milstein i sar. (1983) Nature 305: 537-39. Alternativno, bispecifična antitela se mogu dobiti primenom hemijskih vezujućih supstanci. Vidi, npr., Brennan, i sar. (1985) Science 229: 81. Ova bifunkcionalna antitela se takođe mogu dobiti disulfidnom razmenom, dobijanjem hibrid-hibridoma (kuadroma), transkripcijom i translacijom kako bi se dobio pojedinačni lanac polipeptida koji okružuje bispecifično antitelo, ili transkripcijom i translacijom kako bi se dobio više od jednog lanca polipeptida koji se mogu spojiti kovalentno za proizvod bispecifičnog antitela. Razmatrano bispecifično antitelo se takođe upotpunosti može napraviti hemijskom sintezom. Bispecifično antitelo može sadržati dva različita promenljiva kraja, dva različita konstantna kraja, varijabilni kraj i konstantni kraj, ili druge varijante.

[0082]Antitela koja su korišćena u predmetnom pronalasku će se uobičajeno vezivati sa KDodoko10~<3>M,uobičajeno od 10~<6>M, po pravilu od 10"<7>M,naročito od 10"<8>M, pogotovo od10~<9>M,iprvenstveno od 10"<10>M, a osobito od 10"" M (vidi, npr., Presta, i sar. (2001) Thromb. Haemost. 85: 379-389, Yang, i sar. (2001) Crit. Rev. Oncol. Hematol. 38: 17-23; Carnahan, i sar. (2003) Clin. Cancer Res. (Suppl.) 9: 3982s-3990s).

[0083] Antagonisti IL-17 antagonisti IL-23 se po pravilu primenjuju na pacijenta kao farmaceutska kompozicija ukojoj je antagonis izmešan sa farmaceutski prihvatljivim nosačem ili ekscipijentom, y;d*, npr., Remington's Pharmaceutical Sciences i U.S. Pharmacopeia: Nationa; Formulary, Mack Publishing Company, Easton, PA (1984). Farmaceutska kompozicija se može formulisati na bilo koji način koji je pogodan za nameravani način primene. Pn'meri farmaceutskih kompozicija obuhvataju liofilizovane prahove, suspenzije čvr;9h ćesica u tečnosti, vodene rastvore, suspenzije i ravnomerno otpuštaj uče formulacije -'vidi, npr., Hardman, i sar. (2001) Goodman i Gilman's The Pharmacological Basis of Therapeutics, McGraw-Hill, New York, NY; Gennaro (2000) Remington: The Science and<p>ractice of Pharmacy, Lippincott, VVilliams, and VVilkins, New York, NY: Avis, i sar. (eds.) (1993) Pharmaceutical Dosage Forms: Parenteral Medications, Marcel Dekker, NY ueLermar • sar. (eds.) (1990) Pharmaceutical Dosage Forms: Tablets, Marcel Dekker, NY Lieberman. sar. (eds.) (1990) Pharmaceutical Dosage Forms: Disperse Systems, Marcel Dekker.NY:iVeiner and Kotkoskie (2000) Excipient Toxicity and Safety, Marcel Dekker, Ine New V'ork, MY).

[0084] Način primene će zavisiti od osobina antagoniste ili drugog terapeutskog agensa koji se koristi u farmaceutskoj kompoziciji. Mogući način primene jeste da se farmaceutska formulacija primenju«?po or&u'-.s na oko u obliku masti, gela ili tečnosti za kapanje koja koristi oKuiarni sistem davan a noj!<epoznat u tehnici kao što je aplikator ili kapalica za oči. Alternativno, farmaceutskaKompozicija se može primenjivati intraokularno preko polimernog implanta koji je postavljen ispod konjuktiva oka ili preko injekcije direktno u oko. Poželjno, farmaceutske kompozicije koje sadrže antagoniste IL-17 i antagoniste IL-23 se sistemski primenjuju oralnim paranjem Injekcijom ili infuzijom intravenozno, intraperitonealno, intracerebralno, intramuskular :o intraokularno, intraarterialno, intracerebrospinalno, intralezionalno, ili pulmonarnim putem, ili sa zadržanim otpuštajućim sistemom kao što su implanti. Takođe je otKrivenc ubrizgavanje genskih prenosnih vektora u centralni nervni sistem (vidi, npr., Cua. st a; (2001) J. Immunol. 166: 602-608; Sidman i sar. (1983) Biopoivmers 22: 54 7-556; Langer i sar. (1981) J. Biomed Mater. Res. 15: 167-277; Langer

(1982) Chem. Tech 12: 98-109 Epstein, i sar. (1985)Proc.Nati. Acad Sci. USA 82: 3688-3692; Hvvang, i sar. (1980) Proc Natl. Acad. Sci. USA 77: 4030-4034; U.S. Pat. Br. 6,350466 i 6,315,094.)

[0085]Farmaceutske kompozicije koje se koriste u pronalasku se mogu primenjivati prema bilo kom načinu lečenja koji poboljšava ili sprečava jedan ili više simptoma AOID. Odabir načina lečenja će zavisiti od nekoliko kompozicija-zavisnih i pacrjen-zavisnih faktora, koji obuhvataju ali nisu ograničeni na poluvek antagoniste, težine simptoma kod pacijenta, i tipa ili dužine bilo kog sporednog efekta. Prvenstveno, način primene maksimizuje količinu terapeutskog agensa koja se primenjuje na pacijenta u skladu sa prihvatljivim nivoom sporednih efekata. Dostupan je vodič u odabiranju odgovarajućih doza terapeutskih antitela i malih molekula (vidi, npr., Wawrzynczak (1996) Antibody Therapy, Bios Scientific Pub. Ltd, Oxfordshire, UK; Kresina (ed.) (1991) Monoclonal Antibodies, Cvtokines and Arthritis, Marcel Dekker, New York, NY; Bach (ed) (1993) Monoclonal Antibodies and Peptide Therapy in Autoimmune Diseases, Marcel Dekker, New York, NY; Baert, i sar. (2003) New Engl. J. Med. 348: 601-608; Milgrom, i sar. (1999) New Engl. J. Med. 341: 1966-1973; Slamon, i sar.

(2001) New Engl. J. Med 344: 783-792; Beniaminovitz, i sar. (2000) New Engl. J. Med. 342: 613-619; Ghosh, i sar. (2003) New Engl. J. Med. 348: 24-32; Lipsky, i sar. (2000) New Engl. J. Med. 343: 1594-1602).

[0086]Biloški antagonisti kao što su antitela mogu biti obezbeđena kontinualnom infuzijom, ili sa dozama u intervalima, npr. jedna dnevno, jedna nedeljno, ili 2 do 7 puta nedeljno, jedna svake druge nedelje, ili jedna mesečno. Ukupna nedeljna doza za antitelo je uopštena bar 0.05 Pg/kg telesne težine, više uopšteno bar 0.2 Pg/kg, najviše uopšteno bar 0.5 Pg/kg, po pravilu bar 1 Pg/kg, više po pravilu bar 10 Pg/kg, najviše po pravilu 100 Pg/kg, poželjno bar 0.2 mg/kg, naročito bar 1.0 mg/kg, prvenstveno bar 2.0 mg/kg, optimalno bar 10 mg/kg, posebno optimalno 25 mg/kg, a pogotovo optimalno bar 50 mg/kg (vidi, npr., Yang, i sar.

(2003) New Engl. J. Med. 349: 427-434; Herold, i sar. (2002) New Engl. J. Med. 346: 1692-1698; Liu, i sar. (1999) J. Neurol. Neurosurg. Psych. 67: 451-456; Portielji, i sar. (20003) Cancer Immunol. Immunother. 52: 133-144). Željena doza terapeutskih malih molekula, npr., peptidnog mimetika, prirodnog proizvoda, ili organske hemikalije, je otprilike ista kao i za antitelo ili polipeptid, na bazi molova/kg. Utvrđivanje odgovarajuće doze je napravljeno klinički, npr. primenom parametara ili faktora koji su poznati ili koji se očekuju u tehnici kako bi uticali na lečenje ili predvideli uticaj lečenja. Uopšteno, početna doza je količina koja je manje više manja od optimalne doze a doza se prema tome povećava malim povećanjima dok se željena ili optimalna efikasnost ne postigne u odnosu na bilo koji negativni sporedni efekat.

[0087]Načini lečenja primenom antagonista IL-17 ili IL-23 će po pravilu biti određeni od strane doktora i uobzir će se uzimati starost pacijenta, istorijat bolesti, simptomi obolenja, i tolerancija na različite tipove lekova i načine doziranja. Uopšteno način lečenja je određen da se potisne agresivni imuni sistem, dozvoljavajući telu da se eventualno ponovo reguliše, sa rezultatom koji je često takav da posle držanja pacijenta na sistemskim lekovima neodgovarajući imuni odgovor ra određenu dužinu vremena se potisne (na primer, jednu godinu), lek se može suziti i zaustaviti bez ponavljanja autoimunog napada. Nekada se dešava ponovno vraćanje napada, i u tom slučaju pacijen se mora ponovo lečiti.

[0088] Stoga, u nekim slučajevima, lekar može prepisati pacijentu izvestan broj doza antagoniste koji se uzima tokom prepisanog vremenskog perioda, posle čega je terapija sa antagonistom prekinuta Prvenstveno, posle započinjanja perioda lečenja u kome jedan ili više akutnih simptoma obolenja nestaju, lekar će nastaviti agonističko lečenje neki vremenski period, u kome jekoličina i/ili učestalost primene antagonista postepeno smanjena pre zaustavljanja lečeija.

[0089] Predmetni pronalazak takođe razmatra način lečenja u kome je antagonist IL-17 korišćen u kombinaciji sa antagonistom IL-23. Takav način može biti naročito koristan u lečenju akutne faze AOID gde antagonist IL-17 inhibira aktivnost postojećih Th17ćelija, dok antagonist IL-23 sprečava generisanje novih Th17ćelija. Takva kombinacija lečenja može obezbediti efikasno iečenje AOiD primenom manjih doza antagoniste IL-17 i/ili primenom antagoniste IL-17 za kraći oe od vremena. Kako se simptomi poboljšavaju, lečenje sa antagonistom IL-17 je poželjno oekinuta, dok je primena antagoniste IL-23 nastavljena kako bi se sprečiio gene risanje novih autoreaktivnih Th17ćelija koje bi vodile do vraćanja obolenja. Dva antagonista ^ouuse primenjivatiu isto vreme u pojedinačnoj kompoziciji, ili u odvojenim kompozicijama. Alternativno, dva antagonista se mogu primenjivati u odvojenim intervalima. Takođe mogu bit: phmenjene i različite doze antagonista. Slično, bispecifični antagonist se takoo'e može primenjivati tokom akutne faze i postepeno povlačiti, praćen lečenjem sa antagonistom IL-23Kako bi se nastavilo suzbijanje obolenja.

[0090] Način lečenja takođe može obuhvatiti primenu drugih terapeutskih agenasa, kako bi se poboljšao jeaan >ii više simptoma AOID ili sprečili ili poboljšali sporedni efekti iz antagonističke terapije. Primeri terapeutskih agenasa koji su korišćeni da Ieče AOID simptome su steroidi i drugi anti-inflamatori. Primeri takvih terapija obuhvataju, ali nisu ograničeni na. steriode. kao što su deksametazon, flurometolon, i prednisolon, kao i nesteroidni anti-infamatori ka.- što je indometacin, aspirin, flubiprofen i diklofenak, antimetaboliti (npr.. rneofrtreksa« azatioprin), inhibitori faktora transkripcije (npr., ciklosporin, takrolimus), i DNK unakrsne-verujući agensi (npr., ciklofosfamid, hlorambucil). Novi agensi upravljani protiv citokina i njihovih receptora, od kojih većina deluje inhibiranjem važnog Th1 citokina nego signaliranjem puieva, su počeli da budu korišćeni za lečenje pacijenata sa uveitisom. Ovo uključuje TNF inhibitore kao što su Infliksimab (Remicade®, Centocor, Malvern, PA), Etanercept (Enbrel®, Amgen, Thousand Oaks, CA), i Adalimumab (Humira®, Abbott Laboratories, Abbott Park, IL) i specifični inhibitori signalnog IL-2, koji uključuje Daklizumab (Zenapax®, Roche Laboratories, Nutlev, NJ) i Basiliksimab (Simulect®, Novartis Pharmaceutical Co.; East Hanover, NJ).

[0091]U bilo kojim ovde opisanim terapijama u kojima su korišćene dve ili više različitih terapeutskih supstanci (npr., antagonist IL-17 i antagonist IL-23, antagonist IL-17 i terapeutski agens koji ne antagonizuje aktivnost IL-17 ili IL-23), će biti shvaćeno da različite terapeutske supstance su primenjivane u asocijaciji jedna sa drugom, a to je, da se mogu primenjivati istovremeno u istoj farmaceutskoj kompoziciji ili kao odvojene kompozicije ili se supstance mogu primenjivati u odvojeno vreme, i drugačijim redosledom.

[0092]Diagnostikovanje prisustva AOID kod pacijenta će po pravilu obuhvatati ispitivanje pacijenta na simptome za koje se zna da su postojani kod takvih obolenja. Na primer, po pravilu prezentacija prethodnog uveitisa obuhvata bol, fotofobiju, i hiperlakrimaciju. Pacijenti prijavljuj duboko, tupo, češanje obuhvaćenog oka i okoline. Povezana osetljivost na svetlost može biti snažna. Preterano suzenje se dešava sekundarno na povećanje neurološke stimulacije lakrimalne žlezde i pacijent ne prijavljuje osetljivost na strano telo. Vizualna aktivnost je varijabilno podeljena od blagog zamućenja do jakog gubitka vida ukoliko je prisutna sinechia ili cvclitic membrana. Ispitivanje može otkriti blago do umereno oticanje kapka koji je rezultat pseudoptoze. Duboko, perilimbalno ubrizgavanje konjunktiva i episklera je tipično, i ako je palpebralni konjunktivitis karakteristično normalan. Rožnjača može pokazati blagi edem.

[0093]Znaci prednjeg uveitisa obuhvataju ćelije i bljesak u prednjoj komori. Ako je reakcija prednje komore značajna, mogu biti prisutni svetio sive do braon endotelijalne depozite koje su poznate kao keratični talog. To može potom vodito do disfunkcije endotelijalne ćelije i edema rožnjače. Pronađene šarenice mogu obuhvatati lepljenje za kapsule sočiva (zadnja sinehia) ili, manje uobičajeno, za perifernu rožnjaču (prednja sinehia). Dodatno, granulomatozne nodule se mogu pojaviti na površini šarenice. Unutrašnji očni pritisak je u početku smanjen u obuvaćenom oku na osnovu hipotonije cilijarnog tela. Međutim, kako reakcija postaje učestalija, zapaljenski poluproizvod se može akumulirati u trabeculumu. Ako se ovaj ostatak stvara značajno, i ako cilijarno telo obnovi njegovu normalnu produkciju sekreta, IOP se može naglo povećati rezultujući u sekundarnoj uveitskoj glaukomi.

[0094]Identifikovenirn pacijentima kod kojih se sumnja na AOID će se po pravilu uzimati lični i porodični istcmat aotesti. a mogu da obuhvate i genetičko testiranje. Na primer, neki pojedinci će imati genetske predispozicije na uveitis koji je povezan sa procesom autoimunog obolenja Uobičajeno za ove 'gene' je HLA B27 haplotip koji se može predispozirati u uveitis sam ili mkođe u Seronegativnu Spondiloartropatiu i enteropatičnu artropatiu. Primeri su «nKiotpuštajući spondilitis, reaktivni artritis (Reiters-ov sindrom), psoriatični artritis, .vboieaje »ritinjućih creva i Kron-ova bolest. Pacijetu se takođe može diagnostikovati kac osei.jivim na AOID ukoliko postoji porodična istorija bolesti bilo kog autoimunog obolenja!fi p paoimau već dijagnostikovano takvo obolenje.

[0095] Efikasnost lečenja sa antagonistom radi sprečavanja ili lečenja AVOID kod određenih pacijenata se može odrediti prmenom diagnostičkih merenja kao što je redukcija ili slučaj zapaljenskih simptoma, npr. ka:ičina okularnog zapaljenja ili nivo zapaljenskog citokina u zaraženom oku. Siroptcrvv okularnog zapaljenja u većini slučajeva zavisi od zaraženog područja oka. Najčešćiznaci' < simptomi su: crvenilo, floateri, smanjeni vid, i osetljivost na svetlost. Nivo zapa.iens.m~; cltoKina se može izmeriti, npr., stupanjem u vezu vezujućeg jedinjenja od interesa za zapa;>iskim citokinom sa uzorkom iz oka pacijenta kao i sa uzorkom iz kontrolnog suoiokta •••\ zpacijentovog nezaraženog tkiva ili tečnosti, a onda se pored i nivo citokina koji je daamrovan sa vezujućim jedinjenjem. Ekspresija ili aktivnost iz kontrolnog subjekta ili kontrolno-; uzorka se može obezbediti kao ranije određena vrednost, npr., dobijanjem iz odgovarajuće statističke grupe kontrolnih subjekata.

PRIMER!

[0096] Predmetni pronalazak m zasnovan na studiji u IL-23p19 knockout (KO) mišu i primene anti-IL-23plS i a ri -la 1 ? antitela na mišjem modelu autoimmunog uveitisa. Ovi eksperimenti su izvedeni prema Materijalima i Postupcima opisanim u Odeljku II dole.

I. Rezultati i Diskusije

[0097] U eksperimeatšm:* koji mumvataju IL-23p19 KO miša, EAU osetljivost IL-23p19 KO (IL-23 deficijentnog!tv.-šste?a;:.mana sa EAU osetljivosti IL-12p35 KO (IL-12 deficijentnog) i IL-12p40 KO (IL-12 IL-23 daamiantnog) miša. Svi miševi su bili na C57BL/6 pozadini a EAU indukcija i obračunavanje m emmno u Opštem postupku dole. Pronađeno je da IL-12p35 nije potreban za ganm smae IRHP-određene destrukcije očnog tkiva. Suprotno, IL-23p19 je bitan za razvoj EAU (Tabela<;>\ '' na'iza citokina iz ćelijskih kultura limfnog čvora izvedenog iz IRBP imunizovonog e-ma cr.kazuje da EAU osetljivost IL-12 deficientnog miša (IL-12p35KO) ima povećane nivoe IFN-y, IL-6, IL-17 i IL-18, u poređenju sa IL-23 deficientnim mišem (IL-23p19KO i IL-12p40KO). Odložena hipersenzitivnost (DTH) koja odgovara IRBP 3 KO defomracije, ispitane analizom otečenog uha, pokazuje da DTH koji odgovara IRBP je dobro povezana sa rezultatima EAU ili odgovarajućim mišem, sa značajnim niskim odgovorima za p19 i p40 KO i značajnim visokim odgovorima u p35 KO u poređenju sa divljim sojem (wild-type (WT)).

[0098]Ovi rezultati su dalje podržani eksperimentima primenom anti-mišjeg IL-23p19 antitela kod mišijeg modela uveitisa, u visoko osetljivom B10.RIII nizu. Pronađeno je da lečenje anti-mišjeg IL-23p19 antitela značajno blokira imuno-posredno očno zapaljenje. Doza od 330 Pg po mišu svaki dan, EAU indeks obolenja anti-IL-23p19 tretiranog miša je značajno smanjena u poređenju sa tretiranim anti-izotipnim antitelom i nisu utvrđena kontrolna antitela sa histopatologijom očiju sakupljenih na 11 dan posle imunizacije (Tabela 2). Dodatno, anti-IL-23p19 terapija je bila efikasna kao Prednison u blokirajućoj EAU. Ekspresioni nivoi IL-17, ali ne IFN-v mRNA u očima anti-IL-23p19 tretiranog miša su bili niži nego kod kontrolnih grupa predlažući da ciljani IL-23 inhibira EAU sa blokirajućom infiltracijom IL-17 proizvodnih ćelija ili sprečava ekspanziju patogenih IL-17 proizvodnih ćelija unutar očiju. Nivoi neutrofil elastaze i mieloperoksidaze mRNA anti-IL-23p19 tretiranog miša su poređeni sa prirodnim kao i Prednizon kontrolnim grupama, gde "ni jedno antitelo" i izotip kontrolng tretiranog miša pokazuju povećanje od 10- do 100-nabora u ekspresiji ovih zapaljenskih gena. Drugi prozapaljenski faktori kao što su IL-13, TNF, IL-6, NOS2 i COX2 su donekle smanjeni u anti-IL-23p19 tretiranom mišu. Ovi rezultati pokazuju da ciljani IL-23 inhibira razvoj autoimunog uveitisa.

[0099]Drugi set primera obuhvata lečenje sa anti-IL-23p19 antitelima dok je lečenja sa anti-IL-12p40 antitelima takođe izvedeno. U ovom eksperimentu mišje primio 500 Pg navedenih antitela svaki dan, započinjući dan pre imunizacije, a oči i limfoidni organi su sakupljani 17 dana posle imunizacije, ili 6-7 dana posle započinjanja obolenja u kontrolnim. Podaci ukazuje da su anti-IL-23p19 antitela bila efikasnija nego anti-p40 antitela pri blokiranju započetog uveitisa. Podaci su prikazani u Tabeli 3.

[0100]Dodatno, ekspresija proteina citokina u limfnom čvoru ovih miševa je izvršena sa mupltipleksom ELISA. Ovi podaci pokazuju da lečenje sa IL-23 antagonistom umanjuje proizvodnju Th1 i pro-inflamatornih citokina. Podaci su prikazani u Tabeli 3.

[0101]Drugi deo ovog eksperimenta ispituje stanje patogenog procesa tokom kojeg je IL-23 potreban. Miševi su tretirani sa 500 Pg anti-IL-23 p19 antitela svaki drugi dan započinjući 7 dana posle imunizacije a obolenje je upoređivano sa miševima koji su tretirani od dana posle imunizacije (kao gore). EAU bi mogla bit sprečena ranijim lečenjem ili sa anti-p19 ili anti-p40 antitelima. Međutim, kada je lečenje započeto 7 dana posle imunizacije, vremenska tačka kada su uveitogenske delotvorne T ćelije već postale glavne i mogu se izolovati iz LN i slezine, razvoj EAU nebi mogao biti prekinut a rezultati razvoja obolenja kod lečenih miševa su bili slični kao i kod kontrolnih. Ovo predlaže da se potreba za IL-23 dešava u ranoj fazi patogenog obolenja. Podaci su prikazani u Tabeli 4.

[0102]Udruženi, ovi eksperimenti pokazuju da neutralizacija IL-23 sprečava, ali ne poništava, uveitis kod životinjskog modela, i ukazuju da lečenje sa antagonistima IL-23 bi trebale da ima povoljno dejstvo kod hroničnog uveitisa kod ljudi sprečavajući jačanje novih T ćelija u efikasnoj grupi, i na taj način smanjujući ozbiljnost i zastoj napretka obolenja.

[0103]Kako bi se testiralo da li nedostatak IL-17 može uticati na razvoj EAU, IL-17A-/- miševi (vidi, npr., Nakae i sar. (2002) Immunitv 17: 375-387) su imunizirani sa uveitogenskim upravljačkim IRBP. Inhibicija EAU genetskim nedostatkom IL-17 je samo delimična (Tabela 5). Relativno skromna redukcija rezultata EAU kod IL-17-/- miševa se može objasniti činjenicom da su ovi miševi nedovoljni za IL-17A izooblik citokina, i pod uslovima urođenog nedostatka se može kompenzovati sa uobičajeno manjim bogato proizvedenim IL-17F izooblikom.

[0104]U suprotnom neunaliza-ja IL-17A sa antitelima IL-17A kod divljeg soja miševa, ili kroz celokupan tok obcfenjs - samo kroz delotvornu fazu (započinjući od 7 dana) je zaštićena. Značajno za razliku a ; iL-23 neutralizacije, neutralizacija IL-17bimogla inhibirati obolenje kada se pmnenmje cečevši od 7 dana posle imunizacije, kada je uveitogenetsko delovanje već ostvareno Smaajenje u rezultatu EAU je povezano sa redukcijom u povezanim imuno«o#im odgovor ma, odloženom tipu hipersenzitivnosti (DTH) i antigenskoj određenoj LN ćelijskoj proh'er3ci;. Stoga, IL-17 ima ulogu u patogenezi EAU, i za razliku od IL-23. izgleda da učestvuje a ee!<av>arnoj fazi obolenja. Podaci su prikazani u Tabeli 6.

Deo II. Materijali i f-r-stupci

A. Opšte

[0105]Standardni aoaiuoe! u molekularnoj bilogiji su opisani (Maniatis, i sar. (1982) Molecular Cloning, A Labosatorv vlanuai, Cold Spring Harbor Laboratorv Press, Cold Spring Harbor, NY; Sambrookana ičmeajil(2001) Molecular Cloning, 3 izd., Cold Spring Harbor Laboraton/Presa.''čađ SoanaHarbor, NY; Wu (1993) Recombinant DNA, Vol. 217,

Academic Press, San Diego, CA). Standardni postupci se takođe pojavljuju u Ausbel, i sar.

(2001) Current Protocols in Molecular Biologv, Vols. 1-4, John Wiley and Sons, Inc. New York, NY, koji opisuju kloniranje u bakteriološkim ćelijama i DNK mutagenezu (Vol. 1), kloniranje u ćelijama sisara i kvasaca (Vol. 2), glikokonjugaciju i ekspresiju proteina (Vol. 3), i bioinformatiku (Vol. 4).

[0106]Opisani su postupci za proteinsko prečišćavanje koji obuhvataju imunotaloženje, hromatografiju, elektroforezu, i kristalizaciju. (Coligan, i sar. (2000) Current Protocols in Protein Science, Vol. 1, John Wiley and Sons, Inc., New York). Opisana je hemijska analiza, hemijska modifikacija, post-translaciona modifikacija, proizvodnja proteinskih fuzija, glikolizacija proteina (vidi, npr., Coligan, i sar. (2000) Current Protocols in Protein Science, Vol. 2, John Wiley and Sons, Inc., New York; Ausubel, i sar. (2001) Current Protocols in Molecular Biology, Vol. 3, John Wiley and Sons, Inc., NY, NY, str. 16.0.5-16.22.17; Sigma-Aldrich, Co. (2001) Products for Life Science Research, St. Louis, MO; str. 45-89; Amersham Pharmacia Biotech (2001) BioDirectory, Piscataway, N.J., str. 384-391). Proizvodnja, prečišćavanje, i fragmentacija poliklonalnih i monoklonalnih antitela je opisana (Coligan, i sar. (2001) Current Protcols in immunology, Vol. 1, John Wiley and Sons, Inc., New York; Harlow and Lane (1999) Using Antibodies, Cold Spring Harbor Laboratory Press, Cold Spring Harbor, NY; Harlovv and Lane, supra). Dostupne su standardne tehnike za karakterisanje interakcije ligand/receptor (vidi, npr., Coligan, i sar. (2001) Current Protcols in lmmunology, Vol. 4, John Wiley, Inc., New York).

[0107]Postupci za citrometrični protok, koji obuhvataju sortiranje fluorescentne aktivirane ćelije (fluorescence activated cell sorting (FACS)), su dostupni (vidi, npr., Owens, i sar.

(1994) Flow Cytometry Principles for Clinical Laboraton/Practice, John Wiley and Sons, Hoboken, NJ; Givan (2001) Flow Cytometry, 2 izd.; Wiley-Liss, Hoboken, NJ; Shapiro (2003) Practical Flow Cytometry, John Wiley and Sons, Hoboken, NJ). Fluoroscentni reagensi pogodni za modifikovanje nukleinskih kiselina, koji uključuju sloj nukleinskih kiselina i sonde, polipeptide, i antitela, za primenu, npr. kao dijagnostički reagensi, su dostupni (Molecular Probes (2003) Catalogue, Molecular Probes, Inc., Eugene, OR; Sigma-Aldrich (2003) Catalogue, St. Louis, MO).

[0108]Opisani su stanadardni postupci imunog sistema (vidi, npr., Muller-Harmeiink (ed.)

(1986) Human Thymus: Histopathology and Pathology, Springer Verlag, New York, NY; Hiatt, i sar (2000) Color Atlas of Histology, Lippincott, VVilliam, and VVilkins, Phila, PA; Louis, i sar. (2002) Basic Histology; Text and Atlas, McGraw-Hill, New York, NY).

[0109] Dostupni su softverski paketi i baze podataka za utvrđivanje, npr., antigenskih fragmenata, vodećih sekvenci stvaranje nabora na proteinu, funkcionalnih domena, mesta glikozilacije, svrstavanje sekvenci (vidi, npr., GenBank, Vector NTI® Suite (lnformax, Ine, Bethesda, MD): GCG VViseoaa./<p>ackage (Acceln/s, Inc., San Diego, CA); DeCvpher®

(TimeLogic Corp., Ca'sta: 3ay aevada); Menne, i sar. (2000) Bioinformatics 16: 741-742; Menne, i sar. (2000) Bioinformatics Applications Note 16: 741-742; VVren, et al. (2002) Comput. Methods Programa Biomed. 68: 177-181; von Heijne (1983) Eur. J. Biochem. 133: 17-21; von Heijne (1986) Nucieia Acids Res. 14: 4683-4690).

B. Životinje

[0110] IL-23 KO (pi& KO) je opisan u Cua, et al. (2003) Nature 421: 744-748. IL-17-/- miševa je proizvedena kao šio, eopisano u Nakae, i sar. (2002) Immunitv 17: 375-387. IL-12p35 KO (P35 KCa. >L-12p40 KO (P40 KO), IFN-yKO (GKO) (svi na C57BL/6 pozadini) i C57BL/6 i B10RIII. miševi aa kupljeni od Jackson Laboratorije. Životinje su čuvane u posebnim prostorijama koje ea očišćene od patogena i kojima je davana voda i standardna laboratorijska hrana Briga o životinjama i primena su bili u saglasnosti sa institucionalnim upustvima i sa Udruženjem z«? pretraživanje u Viziju i Oftalmološkim Izjavama za Primenu Životinja u Oftalmološkom lslraž:vanju i Istraživanju vida.

C. EAU indukcija i vreanovznja

[0111] CFA je kup:jen ml Sigm.a SojMicobacterium TuberkulosisH37RA je kupljen od Thomas Scientific. Prečišćenif' crdetellaPT je kupljen od Sigma-Aldrich. IRBP je izolovan iz goveđe mrežnice, -ma čio ie aethodno opisano, primenom afiniteta Con A-Sepharose hromatografije i brzog izvođenje tečne hromatografije (vidi, npr., Pepperberg i sar. (1991) Photochem Photoom: 04- eym m<n>rj). IRBP preparati su bili tečni i čuvani na -70°C. Humani IRBP-izvedeni peptia ;6 e m!0 emaabezekian, Z. i sar., (2005) Invest Ophthalmol Vis Sci. 46 (10): 3769-76) je s marom taman primenom Fmoc hernije (model 432A peptidni sintetizator; Applied Biosystems Posta; čem, čaj.

[0112] Neutraiisanj« arriemačem ;l 23 i anti-mišjih IL-17A antitela je obezbeđeno od strane Scherin-Plough Biopnara-a ('aa':e Alto, CA). Anti-mišji IL-23 je opisan prethodno (vidi, npr., Langrish i sar. (2005; v. exa maa 201: 233-240). C17.8 (anti-IL-12p40, pacovski igG2a) hibridom ie obezbeč'ert od strana 'vVisiar Institute, Philadelphia, PA. Monoklonalno antitelo je proizvedeno u pertoneainoj tečnosti (ascites) i prečišćeno primenom jonskog razmenjivača HPLC od strane Harlan Biopmoucts for Science (Indianapolis, IN). FITC-označeni anti-mišji CD4 (klon-L3T4), Pea)znacan- anti-mišji IL-17 (klon-TC11-18H10) i APC-označeni anti-IFN-y

(klon-XMG1.2) i citokinski sekrecioni bloker (GolgiStop™) su nabavljeni od Becton Dickinson (San Diego, CA). PMA, lonomicin su nabavljeni od LC Laboratories (Boston, MA).

[0113]EAU je izazvan aktivnom imunizacijom sa 150 Pg IRBP za C57BL/6 miševe i sa 7Pg IRBP peptida 161-180 za B10RIII miševe (Jackson Labs, Maine). Za C57BL/6 miševe, toksinBordetella pertussis(0.5 Pg/mouse) u PBS koji sadrži 2% normalnog mišjeg seruma je dat primenom intraperitonealnog ubrizgavanja sa imunizacijom i u nekim eksperimentima IRBP je označen sa 500 Pg IRBP peptida 1-20 (Avichezer, D. et al. (2000), Invest Ophthalmol Vis Sci. 41 (1): 127-31) kako bi se poboljšalo uobičajeno skromna vrednost obolenja koje je pronađeno u ovom soju. Rastvor antigena je emulgovan 1:1 v/v u CFA koji je dopunjen sa sojemMycobacterium tuberculosisH37RA do 2.5 mg/ml. Ukupna emulzija od 200 Pl je ubrizgana s.o, podeljena na 3 mesta (na repu i obe butine).

[0114]Alternativno, EAU je izazvan sa usvojenim transferom uveitogenske T ćelije (vidi dole). 1-2 million ćelija, sveže stimulisanih sa antigenom, je ubrizgano intraperitonealno. Klinički EAU je procenjen sa fundoskopijom ispod binokularnog mikroskopa posle širenja ženice i ocenjen na skali od 0-4 primenom kriterijuma koji je zasnovan na povećanju oštećenja usled zapaljenja, kao što je opisano negde drugde u više detalja (vidi, npr., Agarvval and Caspi, (2004) Methods Mol Med 102: 395-419; i Chan et al. (1990) J Autoimmun 3: 247-255). Oči dobijene 17-21 dana posle imunizacije, ili 14 dana posle usvojenog prenosa, su prefiksovane 1 h u 4% fosfatnom-puferu glutaraldehida (kako bi se sprečilo činjenično vazivanje mrežnice) a potom prenete u 10% fosfatni-pufer do postupka. Popravljeno i dehidrovano tkivo je umetnuto u metakrilat, a 4- do 6-Pm delovi su obojeni sa standardnim H&E. Delovi oka prerezani kroz predviđeni zenično-očni nerv su rezultovani maskiranim izgledom. Jačina EAU je ocenjena na skali od 0-4 u polovičnom povećanju primenom kriterujuma koji je opisan prethodno, na osnovu tipa, broja, veličine oštećenja (vidi, Agarvval i Caspi, supra; i Chan i sar. supra).

D. Utvrđivanje imunoloških odgovora

[0115]Odloženi Tip Hipersenzitivnosti (DTH) na IRBP je ocenjen analizom ranijeg oticanja (vidi, npr., Tarrant i sar. (1998) J Immunol 161: 122-127). Za Ag-određenu limfocitnu proliferaciju i proizvodnju citokina u primarnim kulturama, slezini i otoku limfnih žlezda (inguinal i iliac) (5 po grupi) su sakupljene na kraju svakog eksperimenta kao što je naznačeno. Limfoidne ćelije su udružene unutar grupe, i inkubirane sa kalibrisanim dozama Ag u trostrukim 0.2-ml kulturama, u osnovi kao što je opisano (vidi, npr., Avichezer i sar.

(2000) Invest Ophthalmol Vis Sci 41: 127-131). Proliferacija je utvrđena sa unosom [<3>H]timidina. Citokini su uvećani u periodu od 48-h Ag-stimulisanih supernatanata primenom

Pierce Multipiex SearchLight Arrs-vs tehnologije (vidi, npr., Moodv i sar. (2001) Biotechniques 31: 186-190, 192-184}

£ Neutralizacija IL- 23, fL- 12p40: i IL- 17

[0116] B10RHI miševi su ineea2.avani sa IRBP ili IRBP uveitogenskim peptidom (161-180) kao što je ukazanoMiševisu ubrizgani intraperitonealno sa 0.5 mg po dozi anti-p19, anti-p40, ili anti-IL-17 ': arapna ja aavana svaki drugi dan započinjući 1 dana u periodu od 15 dana posle imunizacije pokriva;aći obe početnu i delotvornu fazu (prevencioni protokol) ili započinjući od 7 dana aeerOe-ari 15 dana. pokrivajći samo delotvornu fazu (lečenje). Isto upravljanje izotipa je date koraiosama (pacov lgG1). Oči i limfoidni organi su sakupljeni 17 dana, 6-7 dana posle početka obolenja.

F. Uveitogenska T čeiijskarame

[0117] Opisana je ;..'euoye.-.ak- ra1 ćelijska linija isključivo za peptid humanog IRBP (p16-180) (vidi. ape Štive -m a;,a:'a 'nvest Ophthalmol Vis Sci 36: 946-954). Ukratko, linija je izvedena iz otečeni i^r-a /;eeO Đ10.RIII miševa koji su imunizovani sa humanim IRBP peptidom 161-180. polareavaa in vitro protiv Th1 fenotipa kulturom u prisustvu antigena, IL-12, I anti-IL-4. Nakaa loga eeOe su održavane naizmeničnim ciklusima ekspanzije IL-2 i restimulizacije sa i Poena pio : 00 svake 2 do 3 nedelje u prisustvu singenskih splenocita, ozračene sa 3000 radi. čar .č . a Za otkrivanje EAU, ćelije su sveže stimulisane sa Ag 48 h gde su ubrizgane ep e pa;ooe«-; aagenske receptore.

G. Detekcija Intraćeliiska IL-r" i SfNy

[0118] Kratka stimulacija<r>čečama linija je stimulisana sa 1 Pg/ml IRBP peptidom 161-180 u prisustvu ozračene; APC 2«a ,:a dodatak GolgiStop™ proteinskog transfer inhibitora (BD Biosciences, San jeae; Ca' a a aadajih 4h. Posle čega, ćelije su odvojene na Ficoll, isprane i obojene za ekstraceiijsku CD4. °otom su ćelije isprane, fiksirane, permeabilizovane sa Cytofix/CytopermT* flks-a^.^oin . cermeabilizovanim puferom (BD Biosciences) i obojene sa PE-konjugovanimantiiL- 17 :/č' emonjugovanim anti IFN-y za FACS analizu.

[011SJ Duga stirnuiaeipe >, cmjaea linija je stimulisana 5 dana sa antigenom (1 Pg/ml IRBP peptid 161-180) iii antigeaoni 1-23 (lOng/ml) ili antigenom + IL-23 + anti IFN-v (10Pg/ml) u prisustvu ozračenogAf-'CTokom poslednjih 4h inkubacije ćelije su stimulisane sa PMA i lonomicinom uz dodatak IKolamiea<1>" proteinskog transfer inhibitora (BD Biosciences). Posle čega ćelije su tretirane i aboiana ea intraćelijskim IL-17 i IFN-y kao što je gore navedeno.

H. Analiza IL- 17 i lfNy

[0120]Posle 48h stimulacije sa 1 Pg/ml IRBP peptidom 161-180 u prisustvu ozračenog APC T ćelijske linije su prilagodljivo prenete (2x106/miša) i.v. do prirodnog Thy1.1/.2 heteroziguoznih miševa. 19 h kasnije slezine su zasejane i splenociti su stimulisani sa IRBP peptidom 161-180 24h uz prisustvo PMA, lonomicina i GolgiStop™ proteinskog transfer inhibitora (BD Biosciences) poslednja 4h. Posle čega su ćelije tretirane i obojene za intraćelijski IL-17 i IFN-y kao što je navedeno gore.

/. Statistička Analiza

[0121]Eksperimenti su ponovljeni bar dva puta, a uobičajeno tri ili više puta. Tabele koje prikazuju podatke su izrađene na osnovu reprezentativnog eksperimenta. Statistička analiza EAU rezultata, je prikazana primenom Snedecor i Cochran-ovog testa za linearni smer u proporcijama (neparametarskog, zasnovano na frekvenciji) (vidi, npr., Snedecor i Cochran

(1967) Statistical Methods lowa State University Press, Ames, IA: p. 248). Svaki miš

(prosečno za oba oka) je tretiran kao jedan statistički slučaj. DTH i proliferacija su ispitani primenom t-testa (2 traga). Odgovori citokina su analizirani na udruženim uzorcima (uobičajeno 5 miševa po grupi).

[0122]Određena rešenja koja su ovde opisana su ponuđena samo nizom primera, a pronalazak će biti ograničen patentim zahtevima, zajedno sa punim obimom ekvivalenata za koji su takvi zahtevi naslovljeni; a pronalazak se ne ograničava određenim rešenjima koja su prikazana nizom primera.

[0123]Navedeno citiranje bilo kojih objava ili patentnih dokumenata nije namenjeno kao pristup da je navedena referenca pogodno stanje tehnike, niti predstavlja bilo koji pristup kao deo konteksta ili efikasnog podatka stanja tehnike iz reference.

Claims (100)

1. Antagonist iL-17 aa earaenu u iečenju pacijenta sa autoimunim okularnim zapaljenskim. aboioajern (AOID).

2. Antagonist ti * 7 ?a p ira-:'.! prema zahtevu 1, gde je pacijentu diagnostikovano da ima okularno aapai/enje p-nsfojeće autoimune etiologije.;

3. Antagonist IL i 7 aa para aaj prema zahtevu 1, gde se određena doza antagonista IL-17 prirnenjuja aa naranaa aa intervalu tokom perioda prvog lečenja.;

4. Antagonist Pn? na pnr-vu prema zahtevu 3, gde period prvog lečenja završava posle nestanka jePnaa na amptoma AOID.;

5. Antagonist Sp-!" pnr<-na; prema zahtevu 4, gde period prvog lečenja završava u roku od 3C dana 0'":nv- a -aaaka svih simptoma AOID.;

6. Anatagonisi n.V1 a? lan-v anuprema zahtevu 4, gde se doza antagonista IL-17 koja se pnmenjnia pcataan;a: a.-nanjuje tekom perioda drugog lečenja koja počinje na kraju perioda n-eop iačema;

7. AntagonistMa 7 n ariaanruprema zahtevu 6, gde period trajanja drugog lečenja iznosi jedna aaeira.;

8. Antagoras! 'a- U , a paranu prema zahtevu 1, gde antagonist IL-17 predstavlja monoklonaia.: anPPPa a nnninent monoklonalnog antitela.;

9. Antagonisl M i7 an n - nnna orema zahtevu 8, gde antagonist IL-17 predstavlja humanizavnnnranpokka- ?:-:oantitelo ili potpuno humano moniklonalno antitelo.;

10. AntagonistL I 7" zn<p>naaau prema zahtevu 8, gde antagonist IL-17 predstavlja fragment ht.mana ov^ppa aonoklonalnog antitela ili fragment potpunog humanog monoklonalnog a? t;taie;

11. Antagonisi a? an em prema zahtevu 8, gde je monoklonalno antitelo ili fragment maaalaana'naa antitela pegilovan.;

12. Antagonist <!..-*. 7 aa pame: u prema zahtevu 8, gde se monoklonalno antitelo ili aagmeat mooefckinainap vr.titela vezuje za i inhibira aktivnost IL-17.

13. Antagonist IL-17 za primenu prema zahtevu 8, gde se monoklonalno antitelo ili fragment monoklonalnog antitela vezuje za i inhibira aktivnost IL-17RA ili IL-17RC.

14. Antagonist IL-17 za primenu prema zahtevu 1, gde antiagonist IL-17 predstavlja bispecifično antitelo ili fragment bispecifičnog antitela koji se vezuje za i inhibira aktivnost a) IL-17 i IL-23p19, ili b) IL-17 i IL-23R.

15. Antagonist IL-17 za primenu prema zahtevu 3, gde navedeno lečenje dalje obuhvata primenu antagonista IL-23 na pacijenta tokom perioda prvog lečenja.

16.Antagonist IL-17 za primenu prema zahtevu 15, gde se određena doza antagonista IL-23 primenjuje u određenom intervalu tokom perioda prvog lečenja.

17.Antagonist IL-17 za primenu prema zahtevu 16, gde se period prvog lečenja završava posle nestanka jednog ili više simptoma AOID.

18.Antagonist IL-17 za primenu prema zahtevu 16, gde period prvog lečenja završava u roku od 30 dana posle nestanka svih simptoma AOID.

19.Antagonist IL-17 za primenu prema zahtevu 18, gde se doza svakog antagoniste IL-17 i antagoniste IL-23 postepeno smanjuje tokom perioda drugog lečenja koji počinje na kraju perioda prvog lečenja.

20.Antagonist IL-17 za primenu prema zahtevu 18, gde se doza antagoniste IL-17 postepeno smanjuje tokom perioda drugog lečenja koji počinje na kraju prvog perioda lečenja, i gde je doza antagoniste IL-23 koja se primenjuje tokom perioda drugog lečenja ista kao doza koja se primenjuje u periodu prvog lečenja, i gde se period drugog lečenja završava kada je terapija sa antagonistom IL-17 zaustavljena.

21.Antagonist IL-17 za primenu prema zahtevu 20, gde je period trajanja drugog lečenja između jednog meseca i tri meseca.

22. Antagonist IL-17 za primenu prema zahtevu 20, gde navedeno lečenje dalje obuhvata primenu antagoniste IL-23 tokom perioda trećeg lečenja koji počinje na kraju perioda drugog lečenja.

23.Antagonist 7 2.a; primenu prema zahtevu 22, gde je period trajanja trećeg lečenja između šest meseci i mmaeast meseci.

24. Antagonist !L-17 za orimenu prema zahtevu 22, gde se doza antagoniste IL-23 postepeno smanjuje tokcrn perioda trećeg lečenja.

25.Antagonist 7. ■" <? zaivn-anu prema zahtevu 15, gde antagonist IL-23 predstavlja moncKionalna anOem i! magment monoklonalnog antitela.

26. Antagonist i a-17zanirmeau prema zahtevu 25, gde antagonist IL-23 predstavljahumanizovanc mo«w.(o<wJno antitelo ili potpuno humano monoklonalno antitelo.

27. Antagonist ■■...-■'! aa enmanu prema zahtevu 25, gde antagonist IL-23 predstavlja fragment n(iaan!7avarog monoklonalnog antitela ili fragment potpunog humanog monokionainog amnela.

28. Antagonist -<:>-i7m r- rv- o. mprema zahtevu 25, gde je monoklonalno antitelo ili fragment manekenramoa antitela pegilovan.

29.Antagonist la-1"zaprimanu prema zahtevu 25, gde se antagonist IL-23 vezuje za i inhibira aktivaost IL-23n'm

30. Antagonist M 17 ea aee- a.i prema zahtevu 25, gde se antagonist IL-23 vezuje za i inhibira aktivom m 270

31. Antagonist !m m aa primanu arema zahtevu 1, gde AOID je uveitis.

32. Antagonist H -17 ea pramena prema zahtevu 1, gde navedeno lečenje dalje obuhvata primana teraneaifikaci ammsa koji ne antagonizira aktivnost IL-17 ili IL-23, gde je terapeutski a<g>ens seeseeaa<p>a ublaži bar jedan simptom AOID ili bar jedan sporedni efekat antagonista 'nam

33. Antagonist li »17 aa erieame prema zahtevu 32, gde je terapeutski agens sposoban da ublaži bar jeden Pa a ea AOID i predstavlja steroid, ne seteroidno anti-zapaljenski ili TNF lamama

34. Antagonist odabran iz grupe koja se sastoji od antagonista IL-23, antagonista IL-17, i antagonista oba IL-17 i IL-23, za primenu u profilaktičnom lečenju pacijenta kod koga je diagnostikovano da je osetljiv na autoimuno okularno zapaljensko obolenje (AOID).

35. Antagonist za primenu prema zahtevu 34, gde je moguća dijagnoza zasnovana na pacijentu koji ima prethodne indikacije okulanog zapaljenja.

36. Antagonist za primenu prema zahtevu 34, gde je moguća dijagnoza zasnovana na pacijentu koji ima sistemsko autoimuno obolenje.

37. Antagonist za primenu prema zahtevu 36, gde antagonist predstavlja monoklonalno antitelo ili fragment monoklonalnog antitela.

38. Antagonist za primenu prema zahtevu 37, gde antagonist predstavlja humanizovano monoklonalno antitelo ili potpuno humano monoklonalno antitelo.

39. Antagonist za primenu prema zahtevu 37, gde antagonist predstavlja fragment humanizovanog monoklonalnog antitela ili fragment potpuno humanog monoklonalnog antitela.

40. Antagonist za primenu prema zahtevu 37, gde je antitelo ili fragment antitela pegilovano.

41. Antagonist za primenu prema zahtevu 37, gde se monoklonalno antitelo ili fragment monoklonalnog antitela vezuje za i inhibira aktivnost IL-23p19 ili IL-23R.

42. Antagonist za primenu prema zahtevu 41, gde se monoklonalno antitelo ili fragment monoklonalnog antitela vezuje za i inhibira aktivnost IL-23p19.

43. Antagonist za primenu prema zahtevu 37, gde se monoklonalno antitelo ili fragment monoklonalnog antitela vezuje za i inhibira aktivnost IL-17 ili IL-17RA.

44. Antagonist za primenu prema zahtevu 43, gde se monoklonalno antitelo ili fragment monoklonalnog antitela vezuje za i inhibira aktivnost IL-17.

45. Antagonist za primenu prema zahtevu 34, gde se određena doza primenjuje u određenom intervalu tokom perioda prvog lečenja.

46. Antagonist za primenu p a ma zahtevu 45, gde je period trajanja prvog lečenja između tri meseca i dva gađam

47. Antagonist za primenu pa-ma zahtevu 46, gde je period trajanja prvog lečenja između šest meseci i jedne godina

48. Antagonist za primenu mama zahtevu 45, gde se doza antagoniste postepeno smanjuje tokom perioda eaagog lečenja koji počinje na kraju perioda prvog lečenja.

49. Antagonist aa pnmerm caema zahtevu 48, gde je period trajanja drugog lečenja između jednog mecene Pest meseci.

50. Antagonist i:- 23 aa aea enu u lečenju pacijenta od autoimunog okularnog zapaljenskog aoci-mp; emčiCp

51. Antagonist m 23 ?a arla enu prema zahtevu 50, gde antagonist IL-23 predstavlja monoklonalno anaaae a eament monoklonalnog antitela koji se vezuje za i inhibira !L-23pl9 ili li -23R

52.AntagonistP 23 mparanu prema zahtevu 50, gde se određena doza antagonista IL-23 primenjuje u određenom intervalu tokom perioda prvog lečenja.

53. Antagonist 11-23 ?a anr- m; prema zahtevu 50, gde je period trajanja prvog lečenja između tri rmmeaa : dva padine.

54. Antagonist 1-23 m ma:r a prema zahtevu 51, gde je period trajanja prvog lečenja između šest meeen i jadne padine.

55. Antagonist ie e- a?amnii prema zahtevu 50, gde se doza antagoniste IL-23 postepeno ernaamje ean re perioda drugog lečenja koji počinje na kraju perioda prvog lečenja.

56. Primana araapan em " za dobijanje farmaceutske kompozicije za lečenje autoimunog emnamep zapalenskog oblenja (AOID) kod pacijenta.

57. Priniena prema zahtavu grje je farmaceutska kompozicija za primenu određene doze antagonista P mP , --afedenom intervalu tokom perioda prvog lečenja.

58. Primena prema zahtevu 57, gde period prvog lečenja završava posle nestanka jednog ili više simptoma AOID.

59. Primena prema zahtevu 57, gde period prvog lečenja završava u roku od 30 dana posle nestanka svih simptoma AOID.

60. Primena prema zahtevu 57, gde se doza antagoniste IL-17 u farmaceutskoj kompoziciji postepeno smanjuje tokom perioda drugog lečenja koji počinje na kraju perioda prvog lečenja.

61. Primena prema zahtevu 60, gde je period trajanja drugog lečenja bar jedna godina.

62. Primena prema bilo kom zahtevu 56 do 61, gde antagonist IL-17 predstavlja monoklonalno antitelo ili fragment monoklonalnog antitela.

63. Primena prema zahtevu 62, gde antagonist IL-17 predstavlja humanizovano monoklonalno antitelo ili potpuno humano monoklonalno antitelo.

64. Primena prema zahtevu 62, gde antagonist IL-17 predstavlja fragmen humanizovanog monoklonalnog antitela ili fragment potpuno humanog monoklonalnog antitela.

65. Primena prema zahtevu 62, gde je monoklonalno antitelo ili fragment monoklonalnog antitela pegilovan.

66. Primena prema zahtevu 62, gde se monoklonalno antitelo ili fragment monoklonalnog antitela vezuje za i inhibira aktivnost IL-17.

67. Primena prema zahetvu 62, gde se monoklonalno antitelo ili fragment monoklonalnog antitela veuje za i inhibira aktivnost IL-17RA ili IL-17RC.

68. Primena prema bilo kom zahtevu 56 do 61, gde antagonist IL-17 predstavlja bispecifično antitelo ili fragment bispecifičnog antitela koji se vezuje za i inhibira aktivnost a) IL-17 i IL-23p19; ili b) IL-17 i IL-23R.

69. Primena bilo kom zahtevu 56 do 61, gde se antagonist IL-23 primenjuje zajedno sa farmaceutskom kompozicijom.

70. Primena prema zahtevu 69, gde farmaceutska kompozicija i antagonist IL-23 se primenjuju u isto vreme ili uzastopno.

71.Primena prena a ara;.-,; 70 gde antagonist IL-23 predstavlja humanizovano monoKlonair ■ armeio, potpuno humano monoklonalno antitelo, fragment humanizovano^<p->Ka'soiear.ainog antitela ili fragment potpuno humanog monoklonalnog amdeča

72. Primena prorna zanfeva ?t. gde se antagonist IL-23 vezuje za i inhibira aktivnost IL-23p19 a IL-23P.

73. Primana annamamoe\ l73 aa dobijanje farmaceutske kompozicije za lečenje autoimunog bunama naoaiienskog obolenja (AOID) kod pacijenta, gde se farmaceutska am-aama ja ; 'irnenjuje zajedno sa antagonistom IL-17.

74. Primena prema aermavo "P gde je farmaceutska kompozicija za primenu određene doze antaaoroPa<p>m? ra? edenom intervalu tokom perioda prvog lečenja.

75. Primena pm n oremv,.. gde se farmaceutska kompozicija dalje primenjuje tokom perioda rirugoa ie-raom ei<p>očinje na kraju perioda prvog lečenja i gde se doza antagoniste n<m>ho a primenjuje postepeno smanjuje tokom perioda drugog iečenia

76. Primena pree a eečrem.i<p>5. gde period drugog lečenja završava kada je terapija sa antagonistom^ 3. m Tzaa'P aaienja.

77. Primana one';ar, a.?Pen-..; m5. gde je period trajanja drugog lečenja između jednog meseca i cvem-me omeee

78. Primana paomn ,.».;,'.?evu 7" nda se farmaceutska kompozicija dalje primenjuje tokom perioda treae eaa;<i>a<1>počinje aa kraju perioda drugog lečenja.

79. Primena prem~ m?rP;. <.■■ ada , e period trajanja trećeg lečenja između šest meseci i dvanaest ne:oea:

80. Primena prema zah'evo 78, gde se doza antagoniste IL-23 u farmaceutskoj kompoziciji mmtepene a eamje tokom perioda trećeg lečenja.

81. Primana pm mr pa. kit. jahtevu 73 do 80, gde se farmaceutska kompozicija i antagonist U..-17 emmapmaoisto vreme ili uzastopno.

82. Primena prema bilo kom zahtevu 73 do 80, gde antagonist IL-23 predstavlja humanizovano monoklonalno antitelo, potpuno humano monoklonalno antitelo, fragment humanizovanog monoklonalnog antitela ili fragment potpuno humanog monoklonalnog antitela.

83. Primena prema zahtevu 82, gde se antagonist IL-23 vezuje za i inhibira aktivnost IL-23p19 ili IL-23R.

84. Primena prema bilo kom zahtevu 73 do 80, gde antagonist IL-17 predstavlja humanizovano monoklonalno antitelo, potpuno humano monoklonalno antitelo, fragment humanizovanog monoklonalnog antitela ili fragment potpuno humanog monoklonalnog antitela.

85. Primena prema zahtevu 82, gde se antagonist IL-17 vezuje za i inhibira aktivnost IL-17, IL-17RA ili IL-17RC.

86. Primena prema zahtevu 56 ili 73, gde AOID je uveitis.

87. Primena prema zahtevu 53 ili 73, gde farmaceutska kompozicija dalje obuhvata terapeutski agens koji ne antagonizuje aktivnost IL-17 ili IL-23, gde je terapeutski agens sposoban da ublaži bar jedan simptom AOID ili bar jedan sporedni efekat antagoniste.

88. Primena prema zahtevu 87, gde je terapeutski agens sposoban da ublaži bar jedan simptom AOID ili bar jedan sporedni efekat antagoniste.

89. Primena antagoniste odabranog iz grupe koja se sastoji od antagoniste IL-23, antagoniste IL-17 i antagoniste oba IL-17 i IL-23 za pripremu farmaceutkse kompozicije za profilaktično lečenje pacijenta kod koga je diagnostikovano da je osetljiv na okularno autoimuno zapaljenje.

90. Primena prema zahtevu 89, gde je diagnoza osetljivosti zasnovana na pacijentu koji ima prethodni slučaj okularnog autoimunog zapaljenja.

91. Primena prema zahtevu 89, gde je diagnoza osetljivosti zasnovana na pacijentu koji ima sistemsko autoimuno obolenje.

92. Primena prema zahtevu 89, gde antagonist predstavlja antagonist IL-23.

93. Primena prema zahtevu P2, gde antagonist predstavlja humanizovano monoklonalno antitelo. potpuno hm; mro monoklonalno antitelo, fragment humanizovanog monokiomama - amiapa a aaameat potpuno humanog monoklonalnog antitela.

94. Primena prema aaateva 93. gde antitelo ili fragment antitela se vezuje za i inhibira aktivnost IL-2.; 3: 2 -23P

95. Primena prema aiio kam aahlevu 89 do 94, gde je farmaceutska kompozicija za primenu odraPem- da a antagoniste u određenom intervalu tokom peroda prvog lečenja.

96. Primena prema zahle'■■• rm odaje period trajanja prvog lečenja između tri meseca i dve godine

97. Primana prems aahPem PP gde je period trajanja prvog lečenja između šest meseci i jedne godina

98. Primana prema zahtev pp gde se doza u farmaceutskoj kompoziciji postepeno smanjuje šakam paaada aemog lečenja koji počinje na kraju perioda prvog lečenja.

99. Primena am. aa eaham aS, gde je period trajanja drugog lečenja između jednog meseca I šee' meseci

100. Proizvedeni lakome a aizvod za primenu u lečenju autoimunog okularnog zapaljenskog oboamai- PPDe koji obuhvata (a) prvafara laaLčeia: "et oalaciju koja sadrži antagonist IL-17; i (b)<pr>ugu faeaaemasK, ea■ eajiaciju koja sadrži antagonist IL-23, opciono dalje sadrži instrukcje ea enme m farmaceutskih formulacija kao što je definisano u bilo kom zahtevu 1 a do24